У пламену, запаљена јесен,
гори каткада моје срце,
чисто и само.
Ветар га буди,
додирне му средиште
и онда га обеси за светлост
која се смеје ни за кога:
каква расута лепота!
Тражим неке руке,
неку присутност, неко тело,
оно што зидове разбија
и рађа опијене облике,
додир, глас, окретај,
неко крило само,
небеске плодове голе светлости.
Тражим по себи, унутра, кости,
нетакнуте виолине,
усне које сањају усне,
руке које сањају птице...
И нешто незнано што каже »никада«,
а пада с неба, од тебе,
мој Боже и мој противниче.
Нема коментара:
Постави коментар