Кораци
твоји, кад се роде
из моје
ћутње, свети, снени,
к постељи
мога бдења ходе
занемели и
залеђени.
Како су
благи, уздржани,
о, чисто
биће, сенко драга!
Богови!...
све што ме слутњом храни
носе ми
твоја стопала нага!
Ако уснама
издалека
пољупца окрепу
и спокој
већ спремаш
бићу што те чека
у мојим
мислима дубоко, –
застани,
преслатко створење
што и
постојиш и не постојиш,
не хитај с
нежним испуњењем
ка оном
чију чежњу појиш,
јер ја све
ово време дуго
живех од
тога што те чеках,
и срце ми
не беше друго
осим корака
твојих јека.
Бранимир Живојиновић, Са врхова светске лирике (препеви),
СКЗ, Београд, 2006.
Нема коментара:
Постави коментар