Кроз време, садашњост се претвара у прошлост, а снови у несавршена и мртва остварења. Живот представља оно релативно, јер је он надасве темпоралан. Љубав чезне за апсолутом, и из тог разлога све велике љубави су трагичне и на неки начин се завршавају смрћу. Код Чехова и код Ануја, једноставно, сурово и меланхолично, све се састоји у томе да се пусти да протиче време. Наспрам Орфеја и Еуридике који се заљубљују једно у друго, Ануј поставља мајку и њеног љубавника. Гротескни несклад јесте мера релативности живота.
Бесмртност је изврнута слика вечности. Вечност је апсолутна садашњост – време не постоји. Љубав Ромеа и Јулије овековечена је у уметничком делу као статуа - заувек ће бити иста, имуна на Време и његове трагично рушилачке моћи. Бесмртност, напротив, јесте пролазак времена, претварање будућности у прошлост, уношење нечисти и ужас.
У љубавном или верском заносу излазимо ван времена, претварамо тренутак у апсолут. У том теопатском тренутку ступамо у додир са вечношћу, са ониме што се обично назива Бог.
Један од корена метафизике уметничког дела јесте потреба коју човек има да овековечи: неку љубав, илузију, детињство, успомену. Пруст покушава да овековечи прошлост, сетну прошлост која је некада била будућност, односно, илузија.
Уметност се рађа из потребе за исказивањем и комуникацијом; али то је потреба за исказивањем и саопштавањем чежње за вечношћу. То се добро види у "Мучнини", када протагониста, осећајући тескобу због неизвесности, хоће да пронађе уточиште у (вечној) мелодији блуза.
Етнесто Сабато, Појединац и универзум, превела са шпанског Александра Манчић, "Градац", 2005.
Нема коментара:
Постави коментар