Сваки песнички опус, наиме, по једна је, неретко
страшна, лична судбина, судбоносна верност веома личном апсолуту. Читајући
своје стихове, и кад се можебити осмехнем нечему већ давноме, буде то само
тренутак. Осмех се канда више односи на оно како сам шта рекао, више на начин,
него на доживљај. Мало заставши, враћам му се, или се он враћа себи, и све је,
ма како давно и далеко опет ту.
Бошко Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар