М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Херменеутички кодови Мирјане Бечејски

 Од књиге књижевнокритичких студија и огледа, насловљење као Земаљски и небески знаци, треба a priori очекивати више од садржаја иманентног књижевној критици као научној дисциплини. Скептични читалац би са предрасудама приступио читању огледа који у свом фокусу, осим испитивања конкретног књижевноуметничког дела, треба да садрже и ауторово свеколико познавање суштинских питања филозофије, уметности, историје и религије. Међутим, свака предрасуда биће одбачена већ при упознавању са садржајем књиге и конципирањем истраживаних тема попут ових: „Круг и криви круг у поезији Алека Вукадиновића“, „Велика нарација: Трагом плена и коментари“, „Светописи и тајнописи Анта Поповског“, „Косовски мит у савременој поетици“, „Грачаница као ново митско поетско ткиво и иконика као инспирација“, „Симболи Косовског мита у поезији, есејистици и ликовним уметностима“ и други. Њени наслови су и семантички и синтаксички, и квалитативно и квантитативно реципрочни истраживаној теми – то су велики универзални симболи, баш онакви за каквим је трагао радознали критичарски дух oве ауторке.

Пажљивим читањем књижевних огледа Мирјане Бечејски да се уочити лакоћа и акрибичност с којима се креће кроз проучавану материју, својственим само добрим познаваоцима књижевне теорије и естетике, с посебним даром запажања оних референцијалних тачака које чине поетичку основу дела. Такође, евидентна је способност и упорност с којом су успостављени интерпретативни кодови њене критичарске перспективе, доследно и с једнаком марљивошћу усађени у сваки научни оглед. Ширину њене духовне радозналости и стваралачке креативности показује мото књиге: „Ако сазнамо више стварности но што постоји и стварност ће се увећати“ (Миодраг Павловић). Настојећи да сваки књижевнопоетички феномен осветли хоризонтално и вертикално, синхронијски и дијахронијски, у својој синтагматској и парадигматској оси, али и широко захваћен дијапазон жанровских форми који су предмет њене критичарске обраде (поезија, есеји, поеме, романи), она је проширила смисао самог дела и његово асоцијативно семантичко поље.

      Оно што ће сваки, па и само знатижељни читалац запазити, јесте то да Бечејски пре приступања конкретном књижевном, естетичком или уметничком апекту дела, било оно на нивоу симбола или читаве поетике једног аутора, успешно гради истински теоријски пролог, који је, на крају схватамо, неопходан за разумевање тоталитета дела. Код ње нема приступа in medias res, већ добар приступ истраживању подразумева ванредну обавештеност и предзнање о испитиваној теми. Сваки песник, прозаиста или теоретичар, свака песма, поема или роман о којој пише сродна су њеном сензибилитету критичара у коме су складно сједињене интуиција, инвенција и ерудиција. На избор њених тема и кретање тока критичарске мисли сасвим би се могло применити запажање Мари Кригер у уводу своје чувене Теорије критике: „Када сам почео да пишем, осетио сам да не могу избећи усмеравање поменутих проблема према свом сопственом осећању решења за њих, као ни усмеравање поменутих теоретичара у складу са употребљивошћу коју би могао да извучем из њих.“[1] И у књизи Мирјане Бечејски Земаљски и небески знаци осећамо плиму радозналости која с подједнаком снагом гони и аутора и читаоца да дођу до коначног решења. У херменеутичком духу Бечејски поставља изазове али и путоказе ка решењу сваког великог испитиваног проблема. Њој је својствена изванредна марљивост и педантност у примени научне апаратуре, која осим примарне функције говори много и о њеном широком образовању и интересовањима.

  Пажњу ове критичарке заокупља трагање за истим оним питањима којима се баве и ствараоци о којима пише. То су најпре питања природе уметничког стваралаштва, питање порекла песника, односа према људској егзистенцији као и питање језика. Друго поље интересовања односи се на тумачење мита (пре свега, Косовског мита), које је у њеном поимању „продужени вид културе“, како је говорио Мелетински. Уопште узев, може се рећи да критичарску мисао Мирјане Бечејски чине две подједнако значајне и крупне одреднице: поезија и мит, у складу са чим је и сачињена подела књиге на два дела: „Поезија као велика нарација“ и „Мит о небеским и земаљским знацима“.

       Темеље својих теза о стваралашту Алека Вукадиновића, чијој је поетици посветила прва три огледа у књизи („Круг и криви круг у поезији Алека Вукадиновића“, „Велика нарација: Трагом плена и коментари Алека Вукадиновића“, „Избор по сродству: Вукадиновић и Маларме“), Бечејски најпре проналази у аутопоетици самог песника, што јој обезбеђује непогрешиво трасирану путању ка осветљавању основне идеје, најчешће формулисане већ самим насловом. Њеном критичарском духу, баш као и Вукадиновићу кога проучава, иманентни су високи захтеви које поставља испред себе: „истраживачка инвенција“ и „стваралачка интуиција“. Највеће мајсторство у грађењу тих и таквих интуитивно-инвентивних критичких судова садржани су у ономе што је Андрић називао мајсторством приповедања, а то је „способност да се ствар запази и вештина да се запажено каже“. Бечејски заиста поседује способност проницљивог запажања кључних семантичких тачака једног дела, али још више способност и знање да своје добро теоријско познавање науке о књижевности и њој духовно сродних дисциплина (пре свих естетике и чисте филозофије) покаже у примењеној равни проучавања. Из овога произилази да јој је најближи аналитички приступ сваком проблематизованом аспекту књижевног дела, са чиме се треба сложити, али је још уочљивије то да се резултати њених минуциозних анализа складно сливају у синтетички модус, чинећи тако формално и садржајно целовит научни рад. Нема незавршених и површних разматрања – све је потређено тежњи ка Целини којој тежи баш као и песник кога проучава.

  Вукадиновићев аутопоетички коментар, који говори о метапоетској природи његове поезије, веома је близак критичарској филозофији Мирјане Бечејски и њеном виђењу стваралачког (било уметничког било научног) поступка:

„...за мене је песма монада, иконичка форма. Она настаје потпуно самостално, ја је осећам потпуно самостално, сваку пишем као последњу. А оне су, све без изузетка, делови оних концентричних кругова из којих и саме настају, и у које се укњучују на сасвим природан начин.“

У срж крајње херметичне Вукадиновићеве поезије она успева да уђе захваљујући јасно дефинисаној опажајној тачки гледишта, која јој омогућава да прати процес генерирања Вукадиновићевих поетских идеја, дисперзију семантичког поља симбола, процес симболизације, дијалектику форме и садржине, онтолошку природу језика. Истраживање архетипског, митског и духовног довешће је до открића новог, метапоетског аспекта поезије поменутог песника. Речи-симболи и синтагме-симболи на којима се темељи Вукадиновићева поетика (кућа, кров, круг, реч, гост, басма, логос, „ружа језика“, Тамни вилајет, „сенка-огледало“) добијају у рецепцији и теоријској експликацији Мирјане Бечејски ново, универзално значење примењиво на поезију свих великих уметника писане речи. Наведимо само један пример:

„Крст је симбол универзалног, архетипског човека, који се бесконачно и хармонично може ширити и у хоризонталној и у вертикалној равни. Вертикална линија је небесна, позитивна, интелектуална, духовна, динамична и мушка, а хоризонтална је негативна, световна, земаљска, пасивна и женска; њихово укрштање означава силазак духа у материју, сједињење које је неопходно за пун живот човека.“

Наведени цитат је само један од безброј примера који сведоче о надрастању сопствених критичарских полазишта које је пред себе Бечејски поставила на почетку свог истраживачког пута. Ту више није реч (само) о Вукадиновићевој поезији, већ је реч о конституисању нове димензије критичарског метода ауторке, које премда често имају карактер дигресије или ауторског дискурса, представљају синтезу њене научне и уметничке мисли. Ово је сасвим у духу тврђења Ролана Барта да критика и није наука, јер наука испитује смислове, а критика их производи. Један од тих смислова поезије до којих је дошла Бечејски јесте да је „Божији принцип мерило сваког стваралачког принципа“.

Метапоетске теме и мотиви које Бечејски испитује довешће је до закључка да је Вукадиновићева „имплицитна поетика у свему надређена експлицитној“. Прва два огледа су права „одбрана поезије“ на рачун Вукадиновићевих аутопоетичких и есејистичких фрагмената. Урођена интуиција за препознавање поетичких суштина и луцидна инвенција да се смело ухвати у коштац са крупним питањима филозофије и психологије стваралаштва овог неосимболистичког песника, омогућила је Мирјани Бечејски да изгради самосвојни херменеутички кључ разумевања ове херметичне поезије. Овако дешифрована песма у тумачењу наше критичарке проширила је своје значењско поље и успоставила нове текстуалне и контекстуалне, поетички сродне и семантички разнородне односе са поезијом великих песника попут Малармеа. Мекленбург је тврдио да су све ненаучне (баш као и научне) сазнајне делатности по својој природи интелектуалне, емотивне и евалуативне. Управо су таква сазнања Мирјане Бечејски – научна, интуитивна али и вредносна. Иако се стиче утисак да се (упркос врхунској умешности и уложеном труду у тумачење и дешифровање Вукадиновићеве поезије) ауторка клони крупних аксиолошких апофтегми и коначних судова, новооткривени смисао песама индицира њихову вредност. Јер, „смисао је увек повезан с вредношћу“ (Мекленбург), па не постоји алтеранатива „вредновати или не вредновати“, већ постоји алтернатива имплицитног или експлицитног вредновања.[2] Јасно је да је Бечејски заговорник имплицитног вредновања, што нимало не умањује вредност њених критичарских домета, већ, напротив, указује на научну скепсу и самопреиспитивање којима се одликују само истински научни посленици.

     Не умањујући значај огледа о песништву А. Вукадиновића, као и огледа о поетици и аутопоетици Риста Ратковића (којим је заокружен први део књиге), сматрамо, чини нам се с пуним правом, да су све теоријске, методолошке и „чисте“ књижевноуметничке вредности књиге Земаљски и небески знаци Мирјане Бечејски сконцентрисане у само средиште књиге, сачињавајући њено језгро, нуклеус – а то је проучавање Косовског мита и на нивоу теоријске и на нивоу примењене равни. Посебно је значајно што се ауторка бави питањем суштине овог мита не само у књижевности, него и у другим уметностима. То су огледи: „Косовски мит у савременој поетици: прилог генологији“, „Грачаница као ново митско поетско ткиво и иконика као инспирација“ и „Земаљски и небески знаци“. Ови огледи представљају праву студију о Косовском миту, његовој демитологизацији и ремитологизацији, како у књижевним (песничким и есејистичким), тако и у ликовним интерпретацијама, о „његовим симболима и идеографемама кроз дијахронију и синхронију“. Њима је критичарка показала високо развијену научну свест о круцијалним темама домаће и опште литературе каква је тема мита.

„Косовски мит у савременој српској поетици“ уводи читаоца у историју проучавања Косовског мита, који ће будућим истраживачима помоћи да сагледају сва досадашња (на једном месту) сумирана знања и увести их у даља изучавања. Свесна чињенице да је и само жанровско одређење ове синкретичне форме веома сложено, па је „често немогуће направити дистинкцију између митске приче, легенде и народног епа“, Бечејски се позива на готово све значајне проучаваоце мита. При томе њен оглед добија својеврсну бахтиновски схваћену дијалошку форму, у коме се међусобно оспоравају и надограђују мишљења релевантних проучавалаца мита (Мелетинског, Фраја, Димезила, Елијадеа, Мана). Међутим, од суштинске важности за овај оглед, као и за критичарски распон М. Бечејски, јесте питање проучавања Косовског мита, његове класификације и категоризације, поистовећивања с националним идентитетом, као и његове есхатолошке димензије. Тумачење Косовског мита М. Бечејски представља референцијални код[3] њене књижевнонаучне мисли, credo њеног критичарског опредељења.

„Код нас нема научне и друштвене гране – од белетристике и науке о књижевности, преко филозофије и теологије, психологије, историје и етнологије, до друштвене теорије и политике – која није захваћена овим митом, било у смислу проучавања, тј. демитологизације, било у смислу стварања нових митова и обнављању старог – ремитологизације и митологизације“,

уводи Бечејски читаоца у проучавање Косовског мита. Одређујући овај мит као један од ретких „историјских митова“, још ређе „живих митова“ (јер се још увек твори) и „идентитетских митова“ (категорија коју су утврдиле етнопсихологија и друштвена теорија), критичарка је направила искорак у односу на претходне огледе у књизи, јер се не тумачи више једног песника већ се бави универзалном темом чија је интерпретација широко заснована у многим сферама уметности. Овим огледом се упознајемо не само са Косовским митом, него и са ауторкиним изузетним познавањем историје српске књижевности, историје уметности и уопште историје културе српског народа. Оглед је права ризница књижевних, филозофских, етнолошких чињеница које чине срж нашег националног бића. Опсегом свеопштег познавања овог мита Бечејски се издваја у плејади младих критичара, од којих се само ретки могу похвалити особитом методологијом проучавања ове значајне књижевне и научне теме.

         Ова методолошка концепција огледа се и у њеном смелом и надасве научно утемељеном покушају разликовања мита од народне приче  (чега су се клонили и бољи проучаваоци мита), у изванредном тумачењу мита као интегралног дела књижевности, као својеврсне метаиторије:

„Мит асимилује природу и људско обличје користећи аналогију и идентитет као основне концептуалне принципе. Он је одувек био интегрални елеменат књижевности (подвукла М.Ј.М.), форма вербалне уметности, јер се бави светом који човек ствара, а не свеом о коме размишља. Отуда песничко интересовање за митологију није прекинуто још од Хомеровог доба. И док је некада постојала сродност између поезије и метафизике, сада постоји сродност између поезије и метаисторије, а у метафизичким системима карактеристика синтеза највише сличи поетском.“

         Чини се да посебно треба похвалити добро запажање ауторке да теоријско изучавање мита (сваког, па и Косовског) и има изгледа на успех, али изучавање значења мита „измиче сваком истраживању“. Упркос томе што је свесно кренула у откривање нечег врло комплексног, непознатог и надасве неизвесног (које наликује трагању по „Тамном вијалету“), нескривена је њена „радост откривања“, јер мит постаје не само део књижевности коју проучава, он је део и њеног мислећег бића.

    На темељима које је установила уводним огледом о миту, Бечејски је изградила два изузетна рада – први о Косовском миту у песмама о Грачаници (Алексе Шатића, Десанке Максимовић, Бранка В. Радичевића, Ратка Поповића, Мирка Магарашевића и мање познатих песника), и други о земаљским и небеским небеским знацима – проширујући значајно вредност своје књиге. Овиме је актуелизовано једно од суштинских питања савремене аксиологије – однос у коме стоје вредности према митовима. Мит је за М. Бечејски, баш као и за Ролана Барта који га је проучавао („Мит данас“, 1956), вредност, односно и сама књижевност је изразити митски систем, дакле – систем вредности. Тај систем вредности ауторка идентификује у разноврсним облицима и манифестацијама културе:

„Митска језгра једнако творе и најновији историјски догађаји, а још више хришћанство, присутно на овим просторима духовно и материјално пре и после Косовског боја. Бројни православни храмови са својим ликовним теолошким програмом – илустрацијама светих књига и житија светитеља, портретима српских владара-ктитора и владарских предака – истовремено су историјско оправдање косовске митологије и подстицај за стварање новомитског поетског и ликовног ткива. (...)

Као песнички митови или симболи, немањићке задужбине имају несумњиву улогу стубова косовског и свесрпског култа; оне су метафоре повезаности и одвојености два света, као и моралног и хришћанског кодекса, транспонованог у нов уметнички сензибилитет.“

         И мада се чини да нас после оваквих тумачења мита не може ништа више изненадити у књизи, јер, констатовали смо – то је њен најбољи део – Бечејски не престаје да нас изненађује инвентивношћу и смелошћу, али и теоријским предзнањем у приступу новим истраживачким изазовима. Развојна линија њених интересовања реципрочна је сазревању њене књижевнонаучне метотологије. Тако се од тумачења песничких симбола, поетике појединих песника, преко митске теме Косовског боја, долази до изучавања најсложеније књижевне форме – романа, али и до метатеоријског тумачења стваралаштва теоретичара Петра Милосављевића. Осим што представља целовит рад (а тежња ка Целини је једно од ауторкиних полазних естетичких начела), о Милосављевићевој методологији и његовом јединственом методу дијалектике конкретног тоталитета, вредно је напоменути да је овај оглед старијег датума наше критичарке, објављен пре новијих изучавања овог теоретичара, могао да послужи као полазна тачка у свим даљим истраживањима.

          Теоријски проблем жанровске дефиниције и типологије модерног романа проблематизује ова критичарка на примеру фасцинантног романа Бошка Петровића Певач. Овај структурално сложен роман-епопеја, како су га називали, специфичан је због свог јединственог односа према историји. Он на „нов начин“ интерпретира историју (епску, херојску и савремену), показујући истовремено мноштво различитих аспеката жанровке класификације историјског романа. Велика обавештеност ауторке о овом теоријском проблему очигледна је у квалитативно и квантитативно великим бројем напомена у којима су представљена сва релевантна досадашња исходишта овог проблема. На бинарним опозицијама веродостојно-вероватно, романтичарско-реалистичко, синхронијско-дијахронијско, критичарка је засновала своју концепцију модела разликовања типова историјског романа. Иако се ослања на два дијаметрално различита поимања историје у роману (два главна представника историјског романа – Андрића и Црњанског), Бечејски успева да се отргне од ауторитативних судова и судија прошлости и, достигавши научну и критичарску зрелост и објективност, наметне свој закључак. А он је препознатљив у ставу да су „важнији истина и логика саме приче (књижевне структуре у коју су укомпоновани), њених унутрашњих законитости, убедљивост и мотивисаност ликова и актера у догађајима од веродостојног приказивања историјске истине, која је такође релативна“.

   Детаљна аналитичка интерпретација, занимање за унутрашњу енергију стваралачког чина, поетски и метапоетски аспект дела, формална организација, семантичка структура дела, историјски и митски микро и макроконтекст, само су неке од одредница методологије критичарског духа и дела Мирјане Бечејски. Различити методолошки поступци теже у суштини истом циљу – откривању суштине, целовитости и Целине књижевног дела. Темељна проучавања делова књижевне структуре и семантике дела у функцији су трагања за глобалним, целовитим сагледавањем тог књижевног остварења, градећи карактеристичан дијалектички метод за који се залагао Лисјен Голдман: делови се могу схватити само познавањем целине чији су део и, обратно, целина се може схватити само познавањем делова и њихових односа.[4] У складу с тим би се могло закључити да и књига Земаљски и небески знаци Мирјане Бечејски у својој основи тежи формалном и суштинском савршенству, у којој којој истраживане теме добијају нови виши смисао. Са истом доследношћу са којом је истраживала задати проблем, критичарка је и стилски усавршавала свој књижевнонаучни израз, свесна да су књижевна (па и критичарска) дела савршена „само ако су стилски складна“ (Е. Штајгер).  

        

---

[1] Мари Кригер, Теорија критике, Нолит, Београд, 1982, 26.

[2] Цитирано према: Миодраг Радовић, Књижевна аксиологија: проблеми и теорије књижевног вредновања у двадесетом столећу, Братство-Јединство, Нови Сад, 1987, стр. 34.

[3] „Код или глас посредством којег приповедни текст или неки његов део упућује на неку културну позадину, на различите стереотипне корпусе знања (физичког, психолошког, књижевног, уметничког, филозофског, медицинског) и на објекте културе (Џералд Принс, Наратолошки речник, Службени гласник, 2012, стр. 172).

[4] Зденко Лешић, Језик и књижевно дело, Службени гласник, Београд, стр. 194.

Поговор у књизи: Мирјана Бечејски, Земаљски и небески знаци: књижевни огледи и студије, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић 2013.