1. Да је разум велики дар божији и да
треба веровати у његову способност познавања света.
2. Да су варали они који су подривали
поверење у разум, наводећи од чега он зависи: од борбе класâ, од либида, од снаге воље.
3. Да треба да будемо свесни своје
затворености у кругу сопствених доживљаја, ипак, не зато да бисмо сводили стварност на снове и привиђења свог ума.
4. Да је истинољубивост доказ слободе, а
по лажи се препознаје ропство.
5. Да је први став према бићу поштовање,
зато треба избегавати друштво особâ које понижавају живот својим сарказмом и хвале ништавило.
6. Да, макар нас оптуживали за
ароганцију, у духовном животу обавезује начело строге хијерархиије.
7. Да је рђава страст интелектуалаца
двадесетог века била „баратин“ или неодговорно блебетање.
8. Да у хијерархији људских радњи
уметност стоји изнад филозофије, али лоша филозофија може да поквари уметност.
9. Да постоји објективна истина, значи,
да је од две опречне тврдње једна истинита, друга лажна, с изузетком одређених случајева, кад је одржавање противуречности дозвољено.
10. Да смо, без обзира на судбину
верских исповести, дужни да сачувамо „филозофску веру“, односно, веру у трансценденцију, као битну одлику наше људскости.
11. Да време искључује и осуђује на
заборав само она дела наших руку и ума које ће се показати као некорисна у подизању, из века у век, велике зграде цивилизације.
12. Да у свом животу не смемо да се
предајемо очајању због својих грешака и грехова, јер прошлост није затворена и добија смисао који јој дају наша каснија дела.
Чеслав Милош, Други простор,
Нема коментара:
Постави коментар