„Та ја нисам хтео ништа друго него да покушам
да проживим оно што је само од себе хтело да избије из мене. Зашто је то било тако много тешко?“
Да бих испричао своју повест, морам
поиздалека да започнем. Кад би ми било могуће, морао бих да се винем унатраг
још много даље, до самих првих година свога детињства, па и преко њих, у своје
далеко порекло.
Кад песници пишу романе, они обично
поступају тако као да су Бог, и као да могу понеку људску повест да обухвате
целу целцату погледом, и да је схвате, и да је тако представе као да је Бог
прича самоме себи, без икаквих велова, пошто је он свугде и на сваком месту. То
ја не могу, као што то уопште песници не могу. Али моја повест је мени важнија
неголи неком песнику његова јер је то моја властита, а она је повест човека –
не неког измишљеног, могућег, неког идеалног или иначе нестварног, него једног
истинског, живог човека, који је једном постојао. Шта је управо истински живи човек,
то се данас свакако зна мање но икада, те се зато убијају у гомилама људи, од
којих је сваки драгоцени оглед природе, који постоји само једанпут. Да ми нисмо
још нешто више него људи који постоје само једанпут, да се може сваки од нас
пушчаним зрном доиста склонити са света, без икаква трага, онда не би више
имало смисла приповедати приче. Али, сваки човек није само он сâм, него је он јединствена,
сасвим особита, у сваком случају важна и знаменита тачка у којој се појаве
света укрштају само једанпут на тај начин, и никада више. Зато је повест сваког
човека важна, вечита, божанска, зато је сваки човек, докле год живи и испуњава
вољу природе. изванредан и достојан сваке пажње. У свакоме је отелотворен дух,
у свакоме пати створење, у свакоме се избавитељ распиње на крст.
Мало њих данас зна шта је човек. Многи
то осећају, и стога умиру лакше, као што ћу и ја умрети лакше кад будем до
краја написао ову причу.
Ја себе не могу назвати зналцем. Ја сам
само тражио, и то чиним и сада, али више не тражим по звездама и у књигама,
него почињем да ослушкујем поуке које моја крв у мени жубори. Моја прича није
пријатна, она није заслађена и складна као измишљене приче, она одише
бесмисленошћу и збрком, безумношћу и сном, као живот свих људи који неће више
да се лажу.
Живот сваког човека је пут ка самоме
себи, покушај једнога пута, наговештавање једне стазе.
Ниједан човек није никад био потпуно он
сам, али сваки тежи да то постане понеко потмуло, понеко јасније, свако како
уме. Свако носи са собом све до конца остатке свога рођења, слуз и љуштуру једног
прасвета. Понеко не постане никад човек, већ остаје жаба, остаје гуштер, остаје
мрав. Понеко је горе човек, а доле риба. Али свако је хитац природе уперен ка
човеку. Свима нама је заједничко порекло, мајке наше, сви ми потичемо из истог
ждрела; али свако, као покушај и хитац из дубина, тежи својој властитој сврси.
Ми можемо разумети један другог, али свако од нас може да протумачи само себе
самог.
Х. Хесе, Демијан (одломак), превела с немачког Паулина Албала,
БИГЗ, 1983.
Нема коментара:
Постави коментар