О уметности
Пре свега, треба се запитати шта је то
уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се
у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Толстој је
сматрао, да би служили људима, да би остварили највише личне циљеве – није
потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем…
Да би изградили концепцију уметности, пре
свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао
нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је
духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи…
Ако бих пронашао неки други принцип, онда бих
и концепцији уметности морао да приђем на другачији начин. Али, пошто смисао
нашег постојања дефинишем овако, онда верујем да уметност треба да помаже
човеку у његовом духовном развоју. Уметност треба да помогне човеку да се
духвно промени, порасте…
Постојао је и такав поглед: уметност је исто
тако сазнајна као и свака друга (интелектуална, духовна) форма живота на нашој
планети (уметност као знање и просвећивање - прим. прев.). Али ја уопште не
верујем у велике могућности знања. Знање све више и више одвлачи људе од
главног циља, од основне мисли. Што више знамо – то мање знамо. Ако се на
пример, удубимо, то нам смета да гледамо широко. Уметност је човеку потребна да
би се духовно винуо, узвисио над самим собом, користећи своју слободну вољу…
Уметник увек осећа притисак, некакав немир.
Мислим да у идеалним условима уметник једноставно не би могао да ради. Не би
имао простора да дише. Уметник мора да осећа неки притисак. Ја не знам какав
тачно, али је потребан. Ако је свет у реду, у хармонији, њему уметност није потребна.
Можемо рећи да уметност постоји само зато што је свет лоше устројен.
О најважнијем
Сваки уметник, у сваком жанру, тежи да изрази
пре свега човеков унутрашњи свет. Неочкивано и за себе, открио сам да све ове
године чиним једно исто: покушвам да испричам причу о унутрашњем човековом
конфликту – између духа и материје, између духовних потреба и неопходности да
се пребива у овом материјалном свету. Тај конфликт је најважнији зато што рађа
све проблеме са којима се сусрећемо током нашег живота…
Чини ми се, можемо рећи, да је као резултат
историјског процеса настала огромна разлика између духовног развоја и
материјалног, научног. И у томе је узрок данашњег драматичног положаја наше
цивилизације. Ми стојимо на граници атомске катаклизме, а то је управо последица
расцепа између духовног и материјалног…
Лице света је већ промењено. Нико то не спори.
Али ево питања: „Ако је човек све време мењао изглед света, зашто се онда тај
свет, хиљадама година касније, нашао у тако драматичној ситуацији?“ Мени се
чини зато, што човек, пре него што ће променити изглед света, треба прво да
промени своју суштину, свој сопствени свет. Ето у чему је проблем. Такав је
утисак – ми хоћемо да учимо друге, а нећемо да учимо сами.
Када ме питају: „Може ли уметност да промени
свет?“ – одговарам: „Пре него што почнем било шта да мењам, морам сам себе да
променим, морам постати бољи. Само после тога, можда ћу моћи будем од користи.“
Док људи и друштво не почну да се развијају хармонично, док човечанство не
почне да се духовно развија, човек неће пронаћи мир, и његова судбина ће бити
трагична. Ствар је у томе да се уравнотеже духовне потребе са материјалним
потребама. А како можемо рачунати на некакве промене, ако сами не осећамо да
смо се духовно уздигли? Да би преобразили не само себе, већ и друге, треба
принети жртву – само тада ћеш моћи да служиш људима.
Андреј
Тарковски (часопис Форум, бр. 18, Минхен 1988.)
Превео:
Александар Мирковић
Нема коментара:
Постави коментар