Ни живот, ни истина, ни поезија – све сам
присније почињао да схватам – не налазе се никад пред дилемом да их треба
провући кроз иглене уши једне једине уске и тескобне концепције, ма колико она
иначе била узвишена и пламена, или да буде предмет аљкаве и прљаве брбљарије.
Све ми се мање чинило да треба бирати (као да се ради о животу или смрти)
између те игленоушне концепције... и такозваних „тричарија“ живота. Између „немерљивих
сила“ живота и заноса, и тих фамозних „анзис-карти“ наше свакидашњице. Поезија
сама и живот сам томе су ме свирепо учили. Ради се пре о његовом крвавом
споју... трофазној струји: и то, и то, и
то... Не ради се о томе да се бира
између сна и јаве, између сна и борбе, између борбе и мисли, између мисли и
срца, између срца и тела, између тела и духа, итд., па ни између снова и модних
журнала. Из те целовитости зазвучи цео човек.
Д. Матић, Анина
балска хаљина, СКЗ, Београд, 1956.
Нема коментара:
Постави коментар