Постоји „сеоба“ душа и у љубави: ми
као да се настањујемо у вољеном човеку и он у нама, „стављамо себе на његово
место“ до потпуног поистовећивања или га пак упијамо у себе.То је изражено у
речима апостола Павла: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“; у
Платоновим речима: „нема нити је било икаквог Платона, постоји само Сократ који
је поново млад и леп...“ Најзад Тристан каже својој љубљеној: „Ти си тристан,
ја сам Изолда!“
Међутим, нема никакве сумње у то да
такво узајамно прожимање душа у љубави чува у неприкосновености њихову
индивидуалност. Душе су у љубави сједињење нераздвојно али и несливено. Ако би
се Тристан дефинитивно преоваплотио у Изолду, онда би он ишчезао као Тристан па
би, према томе, ишчезла и љубав ао хармонија супротности. Ми „постављамо себе
на место“ другог човека, остајући оно што јесмо. У томе је задивљујућа тајна
узајамног прожимања душа. Само ће на такав начин љубав и узајамно прожимање
индивидуалности бити богаћење бића, иначе при потпуном сливању и поистовећивању
било би то осиромашење бића. Највеће осиромашење бића било би када „не би
постојао никакав Платон“ чак и онда када би остао Сократ „који је поново постао
млад и леп“. Једино зато примајући у себе оваплоћење велике личности ми
обогаћујемо а не осиромашујемо себе: она остаје оно што јесте и ми остајемо оно
што јесмо и у исто време она развија нове потенције у нама и ми разоткривамо
нове потенције у њој.
Б.
Вишеславцев, Вечно у руској философији, превео
с руског Добрило Аранитовић, „Логос“, Београд, 2007.
Нема коментара:
Постави коментар