ЂУРО ШУШЊИЋ, Духовне вредности нису део система, системске вредности нису вредности духа

          Владајућа група, ма како иначе моћна, зависи од духовне моћи, јер духовна моћ упућује на то како се може владати духовним средствима, а не само грубом силом. Борба за моћ и власт одвија се и у облику борбе за властито именовање и тумачење стварности. Тако мисли владајуће групе постају владајуће мисли. Стварност не дефинишу они који је најбоље познају, него они који њоме владају.  Ове дефиниције су психолошки надмоћне, али су гносеолошки безвредне. Разумевање стварности потискује се у корист владања стварношћу: љубав према истини уступа место вољи за моћ. Моћни људи немају духа, духовни људи немају моћи, а једни и други сумњају у брак између духа и моћи. Од свих облика владавине духовни људи најтеже подносе владавину глупости, иако је ово редовно стање друштва. Кад се држава и друштво боре против духовних људи, само доказују да из државних и друштвених односа искључују оно што је у њима било разумно и добро. Сада је очигледно: духовне вредности нису део система, системске вредности нису вредности духа. Истински интелектуалци су изван система, системска интелигенција је изван истине. Ово и овакво време није погодно за духовни и морални раст. Зато, по речима, Жилијена Бенде, „постоји само неколицина праведних људи који ме спречавају да заспим.“ Чланови једнога духовног племена, које не пристаје да живи ако не може да пита, не допуштају да навика завлада животом, већ га проветравају увек свежим погледима и отварају за нови почетак. Кад умре један од њих, сви други знају да је умро један поглед на свет, непоновљива свест, јединствен духовни склоп. Сахране га међу оне који су патили ради истине да би живео и после своје смрти у сећању честитих.

Ђ. Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.