Стојимо пред остарелим
краљем. И пред Симонидом, лепом сликом, којој су ископали очи. Зашто сам
узнемирен. Зашто излазим у порту. И шта ме то у цркву пред Симониду враћа.
Враћају ме ове две крпе
масног креча на Симонидиној одежди. Ту, изнад стопала, вели Митра.[1]
Мало ли су биле очи, сад су јој и ноге подрезали. Само што су вид стругали они
што су веровали да ће, кад састругано попију, прогледати и оздравити. А
операцију изнад стопала урадио је фин, образован свет. Стручно. Неко из групе
светских византолога, или оних који су се тако представили, који су ономадне ту
били у посети. Причаше монахиња како је ујутру, када је пошла да пребрише под,
угледала хрпице ситног праха. Целу ноћ је текло сипко злато фреске. Рунио се
малтер. Ове су крпе масног креча стегнуле малтер, да се не оспе фреска.
Господу ваља разумети. Да
одгонетну тајну пигмента, дуговечност фреске, узели људи узорак.
Као што од киднапованих
живих људи узимају органе. Да пресаде...
Р. П. Ного, Запиши и напиши: по (не)сигурном сећању и
поузданом читању, „Београдска књига“, Београд, 2011.
Приредила М. Јефтимијевић
Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар