Ти си
добра као ова долина
Која пати
јер нема јеленских очију
Чија се
ноћ и лепота пружају некад до срца.
И лежеш,
топла, на ливаду, са рукама изнад главе,
Док мрак
не постане луд и крв не оболи.
Тада од
твојих усана постајем тихо горак,
Могу убити
да не викнем и не прокунем себе,
Од твојих
руку сам груб као разбојник
Који се
заплаче када види сломљено крило птице.
Никада
не говори моје име док смо заједно,
Док месец,
као стаклен, добија зелено чело,
Од зелених
вода, од шума и од неба.
Најлепше песме Петра Пајића, „Просвета“,
Београд, 2004.
Нема коментара:
Постави коментар