Ја сам лаута. Ако хоћеш
да опишеш
дивне пруге, испупчене,
моје тело:
говори ко о фигури
бујној, зрелој,
и преувеличавај више
ту мрклину коју угледаш
кроз мене.
То беше мрак Тулијин. Сред
њеног срама
не би пуноће, косе јој
осветљене
беху ко светла дворана.
Каткад сама
Са моје површине однела
би пој
на свом лицу мени да
поје.
Тад би ме натегла ка
слабости њеној,
док је у њој вечно
сопство моје.
Р. М. Рилке, Искуство тишине, превод са енглеског
Бојан Белић, „Паидеа“, Београд, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар