Поезија је врста религије. Она је потребна
свакоме мислећем бићу на планети Земљи: и просјаку и цару, и лаику, и ученоме,
и детету, и стогодишњаку. (Кад изговарам реч „поезија“ најмање мислим на
стиховане литерарне творевине: оне су само један од облика поетичног доживљаја
света и живота).
Мој најбољи песнички пријатељ, Бранко Миљковић, једном је рекао да ће
у будућности сви писати поезију! Буквалисти су то одмах схватили као Бранково
пророчанство да неће бити човека који неће пожелети да ствара поезију. Изгледа, преварио их је онај глагол писати, али Бранко је често знао да
поставља овакве замке лаицима и незналицама. Уживао је у томе. У нашим дугим
шетњама и разговорима ми смо највише разговарали о поезији а најмање o писању песама, o тим – нашим, и туђим, свакако
– литерарним творевинама. За нас је поезија било све око нас што је у својој
појавности, макар маленој као трунка, било поетично,
носило обележје несвакодневног, било даровано неким божанским обележјем, било
невино, било презрело, било мрав, било каква претешка облачина. То исто се односило и на људе. Није
само заносна лепотица носила y себи лепо и поетично то је могла да буде и каква
од Бога кажњена ругоба јер се, можда, иза таквог несрећног лица крила лепота и
доброта, племенитост и узвишеност духа какву можда она лепотица не уме ни да
одсања.
Дакле, поезија је врста религије нашег
свакодневног живота.
Она се може наћи на свакоме кораку, у сваком кутку и где има и где нема човека,
али на крају крајева човек је тај кроз чије волшебно око поетично израња из мрака непостојања у царство лепоте. Али то волшебно човеково око има само један
предуслов да то заиста и буде: мора да на све око себе гледа с љубављу, c
много, много љубави и оданости.
* * *
Често су ме читаоци, поготову они млади и увек
знатижељни, питали да им објасним шта за мене значи писати поезију. Пред таквим
„oпштим“ и наизглед једноставним питањима човек увек остане збуњен и неспреман
да дȃ адекватан и макар иоле задовољавајући одговор. Постоји много начина да се
избегне ова неугодност јер одговора има
таман толико колико има и ствараоца. Онда сам и самог себе једном запитао
то исто и схватио да је то као кад бих роба који се родио у ропству питао шта
за њега значи његово ропство. А он не зна ни да ли постоји нешто друго с чиме
се његово ропство може поредити.
За мене је овај живот који живим моје ропство и
оно је најлепше стање живота које познајем. Своју
радост или тугу (оба ова осећања се налазе на истој скали човекових емоција),
дакле ту радост или тугу према своме ропству изражавам понекад кроз песму.
Кроз њен богомолни или скаредни звон, кроз њену травнату свежину и невиност или
адски мрак и крвожедност. кроз њену свевишњост са ореолом, или кроз њене ђавоље
рогове и папке. Када бих знао за неко лепше и боље или још узвишеније ропство
од овога које живим, па макар оно било и ван овога света, сигурно је да бих га
потражио и признао да у овом садашњем мом ропству и није баш све поезија као
што сам умишљао.
* * *
Песме које напише један песник, представљају
његово једино потомство. Оног тренутка када их је створио и предао јавности,
оне су постале деца без оца. Егзистирају у том сурово захтевном свету само
снагом и шармом свога духа, и, онолико колико им је њихов творац дао аутентичније
снаге и шарма, утолико имају веће шансе да преживе и свога творца, и време у
коме су постале.
Оне песме које преживе и своје доба и свога
творца, за њих кажемо да имају ауторски печат. Сви ти печати, наравно, веома се
разликују један од другога и ни један није сличан неком другоме. Тако различити а саткани од исте материје,
од језика, они сви заједно припадају братству
по несаници и нема никакве разлике
између онога зачетника тога братства и овога потоњега у томе низу. Макар их
делиле стотине и хиљаде година сванућа и смркнућа, они без предрасуда седе сви
заједно за својим имагинарним округлим столом и пребивају јавно, пред целим
светом, о својим несаницама, опомињући свет да су то несанице које се заправо
тичу највише њега самога и да су, све до једне, изникле из његове трулежи.
* * *
Песник престаје да буде Песник онда када изгуби
прашуму самога себе и када своју личну, интимну анархију духа замени за било
који церебрални ред.
Б. Тимотијевић, „Поетика свакодневице“, Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 71-72.
Нема коментара:
Постави коментар