Урошу Предићу
Смарагдни тихи
дан из срца океана
Сам још у
сумраку сја кроз улице венецианске,
А у дну зелена
бескраја где увире бледа лагуна
У нов смирај
сунца се купи бакар и пурпур једрила,
И гори као мак
кроз поља мајска.
Прелива се,
лебди град као визија, као звезда:
Небесне неме
лепоте кап коју чежњом бескрајном
Привукоше
кругови морски са небеских вечних колута:
Стан где
окружена свагда песмом најслађе тишине
Сијаш из тајне дубоке
Ти
што се радујеш, блага,
Топлом руменом
одсеву воска, и мирису саћа,
Као Деметра
мајка побожним светим пчелама.
Да, као златно
саће препуно меда мирисна
Трепте мозаици
храма у вечној лепоти цветној,
Звездан расипљу
сјај тајанствен, и пуне апсице
Зрацима спорим,
несталним, и топлом позлаћеном тамом.
Али доброта се
твоја окреће онамо где дишу
Маглени,
светло–сиви, далеки рубови мора;
Слушаш кроз
ваздух без крста најудаљеније буре
Што брује кʼо
морски одјеци у сплету вијугаве шкољке
Тихо над
мраморним кутом драгоцена трга и кеом
Где се кʼo
небесна тамјана дим сад дижу око твога лика
Позни облаци
вечерњи са бојом јоргована.
Урош Предић, Визија у облацима (1878) |
И град се већ
губи полако у сени и зрачне одјеке,
Лелуја се преда
мном тама.
Но шумнa ме не
плаши ноћ дубока ни необуздани
Ветар што сеје
беле цветове пене по мору·
Сад знам а у
свакоме трену
Ти лебдиш над
тамним кутом душе где молитве снују,
Кʼо звезда у дну
видика над водама препуним тајне;
Знам: Кад се прену
у бури, и лет им се вихором расте
Као албатросу –
рониш и ти тад из истих дубина:
Левкотеа с велом
спасења; знам: кад се стиша даљина,
Чека дар борбе и
буре, Наусикаа вечних обала:
Привучена
душином чежњом са сферних далеких колута
Блиста усамљена
кап небесне неме доброте.
*
Спасе што ничеш
из беде! Светлости што ничеш из таме!
O, чуј сад и
мене! Ја ништа,
Ништа пред тобом
немам до колена оба свијена
И молитву срца у
грчу.
Ја вере немам ни
као горушичино зрно –
Ја вере и не
желим! Но моја те колена моле,
Моли те грч мога
срца:
Отклони црну
буру, једина звездо мора!
Смилуј се, мајко
света, грозници мојих мисли.
Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар