„Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени
дрво расте."
Р. М. Рилке
Из једног стабла, корена Једног
растемо – две гране преплетене
Дахом једним милујући бескрај;
– Једно другог ми смо чежња
Вечна чежња вечног пролећа.
О, болан је дрхтај новог листања
и божански мирис младог пупољка –
Светла је патња овог цветања
– Цвета у коме се настањује Песма.
И наше нежне олистале руке
Призивају сунца у своја гнезда
И Песма ова што расте у нама
Дах је Једног – буђење пролећа
И цветање које хрли ка бескрају
Није чежња Небу већ стварање
Неба.
Марија Јефтимијевић Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар