Тема
„Цветајева и Рилке” била је, јесте и биће тема многобројних истраживања; нас,
међутим, интересује улога – или идеја – Рилкеа као адресата у „Новогодишњој” – његова
улога објекта душевног порива и степен његове одговорности за нуспроизвод тога
порива – песму. Знајући за максимализам Цветајеве, не можемо да не истакнемо
природност њеног избора ове теме. Уз конкретног, умрлог Рилкеа, у песми се
јавља лик (или идеја) „апсолутног Рилкеа” који је престао да буде тело у
простору и који је постао душа у вечности. Та удаљеност је апсолутна, највећа.
Апсолутна осећања – тј. љубав – јунакиње песме, према исто тако апсолутном
објекту тих осећања тј. души. Апсолутна су и средства израза те љубави: крајњи
самозаборав и крајња искреност. Све то није могло да не проузрокује крајњи
напор песничке дикције.
Парадокс
је, међутим, у томе што песнички говор – као и сваки говор уопште – има своју
сопствену динамику, која даје душевном пориву оно убрзање што песника одводи
кудикамо даље него што је он претпостављао кад је почињао песму. Али то и јесте
главни механизам (искушење, ако хоћете) стваралаштва; кад човек једном дође у
додир с њим или му подлегне, заувек се одриче свих других начина мишљења,
изражавања, кретања. Говор одвлачи песника у оне сфере којима се иначе није био
кадар приближити, независно од степена душевне, психичке концентрације за коју
он може да буде способан ван стихотворства. И то одвлачење дешава се необичном
силовитошћу: брзином звука већом него што је она која се постиже маштом или
искуством. Кад завршава песму, песник је, по правилу, много старији него што је
био кад се ње латио. Крајња граница дикције Цветајеве у „Новогодишњој” одводи
је много даље него само преживљавање губитка; можда чак даље него што је кадра
да доспе душа самог Рилкеа у својим посмртним лутањима. Не само зато што је
свака мисао о туђој души, за разлику од саме душе, мање оптерећена делањима те
душе, већ и стога што је песник уопште штедрији од апостола. Песнички „рај” не
своди се на „вечно блаженство” и њему не прети пренасељеност догматског раја.
За разлику од стандардног хришћанског раја, који представља некакву последњу
инстанцу, ћорсокак душе, песнички рај је пре – крај, и душа певачева се не
усавршава толико, колико се налази у непрестаним кретању. Песничка идеја вечног
живота уопште, стреми више космогонији него теологији, и мерило душе често није
степен њеног савршенства потребан за изједначавање и стапање са Творцем, већ
пре физичка (метафизичка) дуготрајност и удаљеност њених лутања у Времену. У
принципу, песничка концепција постојања туђа је свакој форми коначности и
статичности, убрајајући ту и теолошку апотеозу. У свакдм случају, Дантеов рај
је кудикамо занимљивији од његове црквене верзије.
Чак
када би губитак Рилкеа послужио Цветајевој само као „Позив на путовање” било би
то оправдано загробном топографијом „Новогодишње“. Али то у ствари није тако, и
Цветајева не замењује Рилкеа–човека „идејом Рилкеа” или идејом његове душе. За
такву, замену она не би била способна већ и стога што је та душа већ била
утеловљена у Рилкеовом стваралаштву. (Уопште, не сувише законита поларизација
душе и тела, која се обично нарочито злоупотребљава кад човек умире, изгледа
сасвим неубедљиве када је у питању песник). Другим речима, песник позива
читаоца да прати његову душу већ за живота, а Цветајева је у односу на Рилкеа
била пре свега читалац. Зато се мртви Рилке, за њу, не разликује сувише од
живог, и она га прати отприлике онако као што је Данте пратио Вергилија,
утолико с Више разлога што је и сам Рилке предузимао слична путовања у своме
стваралаштву („Реквијем за једну пријатељицу”). Укратко, онај свет је довољно
настањен песничком маштом да би се за Цветајеву, као подстицајни мотив за
„Новогодишњу”, претпостављало сажаљење према себи или радозналост према
загробном животу. Трагедија „Новогодишње” је у растанку, у готово физичком
кидању њене душевне везе с Рилкеом, и она се отискује на то „путовање” уплашена
не од партнера, већ од сазнања о напуштености, од неспособности да га даље
прати, као што је пратила за живота сваки његов стих. И, заједно с том
напуштеношћу, од осећања кривице: ја сам жива, а он је бољи – умро. Али љубав
једног песника према другом (чак ако је овај и супротног пола) није љубав
Јулије према Ромеу: трагедија није у незамисливости живљења без њега, него
управо у замисливости таквог живљења. И као резултат те замисливости, однос аутора
према себи, живој, немилосрдној, бескомпромисној; зато кад почињеш да говориш,
и – ако уопште ствар дође до тога – кад проговориш о себи, говориш као на
исповеди, јер те не слуша ни поп ни Бог, већ он други песник. Одатле интензивност дикције Цветајеве у „Новогодишњој“
јер она се обраћа ономе који, за разлику од Господа, поседује апсолутни слух.
Ј.
Бродски, „О једној песми“ (одломак), Соба
и по: изабрани есеји, превела Неда Николић Бобић, Russika,
Београд,
2008, стр. 150-152.
Нема коментара:
Постави коментар