О,
осмех, први осмех, осмех наш.
Како то
беше исто: удисати
Расцвалих
липа мирис, слушати
Тишину парка,
– па наједном тада
Подићи очи,
погледом се срести
И чудити
се све до осмеха.
У осмеху
је том сећање било
На једног
зеца што до малопре
Скакуташе
по трави; то детињство
Осмеха беше.
Већ озбиљније га
Дотаче покрет
лабуда, ког потом
Видесмо како
на две половине
Вечери неме
рибњак пресеца. –
А крошње
својим рубивима према
Слободном,
чистом, већ сасвим будућем
Ноћноме небу,
оцрташе руб
Осмеху овом
према усхићеној
Будућности
на лицу.
Р. М.
Рилке, Одабрани стихови, избор, превод, поговор и напомене Бранимир
Живојиновић, „Гутембергова галаксија“ – Ваљевска штампарија, 1996.
Нема коментара:
Постави коментар