Да умрем, шта ћеш ти, мој Боже?
Ја сам твој сталак и твој стожер;
ја сам твој крчаг пун до врха
(па да се проспем? да се скрхам?);
Ја сам ти смисао и сврха,
ти са мном губиш разлог свој.
Имати нећеш после мене
ниједну кућу где ти могу
шаптати речи занесене
топао поздрав, присно хвала.
Ја ћу са уморних ти ногу
спасти кô сомотна сандала.
Спашће огртач голем твој;
Твој поглед, што га вазда чека
мој образ као јастук мекан,
доћи ће тада из далека
да мене тражи и не нађе
и клоне када сунце зађе
крај страног стења, туђих смрека.
У мени зебњом звони јека:
Шта ћеш да чиниш, Боже мој?
Р. М.
Рилке, Одабрани стихови, избор, превод, поговор и напомене Бранимир
Живојиновић, „Гутембергова галаксија“ – Ваљевска штампарија, 1996.
Нема коментара:
Постави коментар