Тек пробуђени љубавник слободно говори вољеној
особи:
„Ти си небо по којем кружи мој дух,
љубав унутар љубави, место васкрснућа.
Нека ти овај прозор буде уво.
Много пута сам изгубио свест
од чежње за твојим ћутањем које ослушкује
и за осмехом који подстиче живот.
Ти указујеш пажњу најмањим стварима,
мојим сумњама и недоумицама,
исто као и највећим.
Знаш да су моји новчићи кривотворени,
али свој едно их примаш,
прихваташ моју бестидност и лажно представљање!
Имам да кажем пет ствари,
пет прстију да предам теби на милост.
Прво, док сам био одвојен од тебе
овај свет није постојао, нити било који други.
Друго, шта год да сам тражио
све си то увек био ти.
Треће, зашто сам уопште научио да бројим до три?
Четврто, моје кукурузно поље гори.
Пето, овај прст представља Рабију,
а овај неког другог. Има ли икакве разлике?
Јесу пи ово речи или сузе?
Је ли плакање говор? Шта да радим, љубави?“
Тако је говорио, и сви око њега
почеше да плачу са њим, махнито, до смеха,
јаучући од све дубљег сједињавања
љубавника и љубљеног.
То је права религија. Све остале су
одбачени завоји крај ње.
То је занос робовања и господарења
који заједно плешу. То је не-бивање.
Ни речи, ни било шта из природе
не могу то да изразе.
Познајем те плесаче.
Дању и ноћу певам њихове песме
у овом кавезу од тела.
Душо моја, не покушавај још да одговориш!
Нађи пријатеља и сакриј се.
Само, шта може да остане сакривено?
Тајна љубави увек подиже главу
и уклања све покриваче: „Ево ме!“
М.
Џ. Руми, Харфа света, препевали и
приредили Александар Ђусић и Александар Љубиша, Београд, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар