ТИН УЈЕВИЋ, Васионац

Сто гласова из стотине грла,

из дубина стоструке ми свијести,

грми, кличе: Још ме није стрла

тешка жалост затајаних вијести.

Сто пјесама из сто мојих врела,

из дубљине стоструке ми воде,

шикну, викну: Није ме распела

заробљена богиња слободе.

Кличе, вапи душа многим умом,

буни се у груди срце шире.

Докле ходам погаженим хумом,

ускрснут ћу Асир и Мисире.

 

Струје мисли као вир зеленца.

Помиче се моја мртва снага.

Себе мотрим усред свога зденца,

усправљам се усред саркофага.

Уске су ми ове мале земље.

Кратке су ми моје бијеле руке.

Горке су ми ове сухе жемље.

Ја бих мого, Свјетло, у хајдуке.

Кроз оцеан неба ја сам ронац

и у мрежу ловим млијечне стазе,

Мјесечић и Сунчић, Васионац.

Мене право само звијезде пазе.

Борци вичу: Коња! А морнари: Једра!

А ја, опит гласом поморкиња вила,

жудим само плавет, Васиона Њедра,

и ја вичем: Крила! - крила, крила!