Пре доста
година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као
обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли
да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има;
понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као
један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и
отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из
једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У
Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ
цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење,
јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје „на периферији културе“,
како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење
интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност – која је само
скромно име за интелигенцију стоји свутде као добар зид. То ме је задивило. Све
поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на
усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција,
културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је
трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар.
Чудом се чудих y оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај
свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој
стражи за народне ствари. „ДржаBa“, свакидашња реч y речнику господина и
сељака.
Тада научих,
иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију
школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, тo je обележје живог,
здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се y животу око мене то и
потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; a тa јавност интересовала се
за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима
озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства
земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и
одговорности. У оно време, организација још није било y смислу редовних и
обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више
него данас, а расејаности и разбијености мање но данас.
Како је онда
изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних
интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и
споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта имада
мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су
више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају
више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на
слабост и декадентност: сви смо по нечем
слаби и декадентни. Такозвана «савременост», од које су социологија и друштво
начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у
смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво
изгледамо. Све равнотеже y политици и економији, све правде по државама и
друштвима, y томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком
офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.
Питају се људи
најчешће: Ко ће напослетку победити? He треба то да се питају наше генерације,
које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција
треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће
најбољи. Духовно и морадно најбољи. И међу великима и малима они који су
најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је
брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација
усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај
безброј зрака што је y жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна
свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли
усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо;
мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и
дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо y
бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова,
победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет
чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради
књижевност, и којим се људи спомињу да се не би расејали до краја, y тешка
времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише
ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и
данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и
речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. –
Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни
Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је
Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи
једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању;
остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и
искинуће се победнички из руку тлачитеља.“
По трећи пут за
мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног,
културног народа – други и други сваки пут – који је пропутовао нашу земљу, и
дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову
културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то
знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност десило се да једном
једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите:
шта је y Вашoj књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је
дошао y књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не
види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу
књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана y малом
једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако y другим сразмерама,
има и масу, и има и дух.
Мали смо и сами
смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда y себи, и да будемо међу
онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле
усредсређење најбољега y себи! Поручимо народу свуда широм да мy се интелигентна
његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација
носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме
бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан,
јер ће и тaj дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не
завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном
народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се y свему
радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ
наш, a којим још не говори књига наша.
Стопама Христовим:
одабрани записи (приредио
Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд, 2019. стр. 89–93.
Нема коментара:
Постави коментар