Ја чујем Сабласне Коње, с гривама
што вијоре,
Тутње тешка копита, и искре им се
очи;
Север преко њих баца лепљиви
покров ноћи,
Исток – тајне милине пре првог
цика зоре;
Запад у роси плаче, да потом ко
уздах плине,
А Југ пурпурне руже расипа у жар
будзашто:
Одмор, и Нада, и Сан, и Жудња –
све је ташто,
Коњи Коби посрћу кроз густо блато
глине:
Вољена, затвори очи, зближимо
срца, на груди
Косу ми распи, да у њој, ко у
сутону
Самотни часи љубави нестану, и
утону
Њине разигране гриве и њихов
топот луди.
Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус,
Нови Сад, 2011, стр. 21.
Нема коментара:
Постави коментар