Устаћу и отићи, отићи: на
Инисфри,
И колибу ћу подићи, од блата, с
прућем у круг,
Имаћу девет леја, кошницу меда, и
Самоваћу, а около ће брујати
пчелињи луг.
Имаћу оног мира што пада, кап по
кап,
Од јутра до часа кад попци почну
да славе свет,
Поноћ сву од блескања, подне –
запаљен слап,
А вече шумно и густо ко
конопљаркин лет.
Устаћу и отићи, јер даноноћно, на
жал
Пристиже талас, и пљуска, с маха
на мах;
Свеједно стојим ли на стази, ил
на плочнику, тај вал
Из дубине груди диже се, као дах.
Инисфри – острвце на језеру Гил, у Слајгоу.
Устаћу и отићи, отићи на Инисфри – одјек новозаветног Устаћу и идем оцу својему,
Јеванђеље по Луки, (XV, 18)
Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус,
Нови Сад, 2011, стр. 4.
Нема коментара:
Постави коментар