О ратним збивањима 1914-1918.
остала су бројна и разноврсна књижевна сведочанства, у периодици, књигама и
рукописима, кроз уметничке и документарне жанрове, како већ осведочених тако и
анонимних писаца, на фронту колико и ван њега, „у распону од римованог
александринца до народних десетераца, од ратне пропаганде до антиратног
дефетизма, од обнове косовског мита до окретања Октобарској револуцији“ (Андоновска
2014: 2), али је чињеница и то да се „још није, бар на духовном плану, одмерила
сва дубина и ширина потреса“ (Настасијевић 1991: 212). Још је Растко Петровић
говорио да литература о Великом рату, поред књижевне има и документарну и
посебно – човечанску вредност.
Међутим, летопис ратне литературе не
обухвата само она остварења у којима се непосредно тематизује рат, већ и она
која обухватају проблематику живота и писања под окупацијом. Само представљање
рата у литератури значи и отварање питања односа књижевности и историје, при чему
се може приметити да „историја у односу на књижевност није била нешто спољашње,
чијим се елементима књижевност може слободно служити, мењати, преобличавати,
подвргавати их властитим циљевима и тежњама, својој унутарњој природи“, већ
„чинилац унутар система, који у књижевне творевине уноси обележја своје
властите природе, а пре свега нефикционалност, претензију на чињеничну истинитост“
(Деретић 1983: 18).
Књижевно
дело Григорија Божовића (1880-1945)
кога чине приповетке, путописи, публицистика, хроника, нераздвојно је од његове
друштвенополитичке делатности и његовог ангажмана националног радника, те га је
готово немогуће тумачити изван историјског контекста. Рођен и одрастао у
Ибарском Колашину, васпитаван у духу јуначке народне песме, легенде и мита, који
су били у колективној свести Колашинаца, Божовић се одмах по завршетку
московске Духовне академије 1905. године вратио у Србију и започео свој
просветно-педагошки рад који је имао и карактер политичког ангажмана.[1]
У време када се вратио са школовања у Русији, врховни национални циљ српске
државе било је ослобођење свете српске
земље и Старе Србије. У општем превирању у већ расточеној феудалној
империји Отоманског царства и историјских процеса на тлу Балкана,
национално-ослободилачки рат Србије против већ посрнуле Турске и коначно
ослобођење јужних крајева практично су само чекали повод. „Спољна политика
српске владе увелико је радила на остварењу тога националног циља, а
свештеници, учитељи и наставници, које је школовала, упућивала у своје школе у
Старој Србији и плаћала као службенике Министарства иностраних дела, били су
ослонац националне свести и носиоци њене националне политике“ (Јевтовић 1,
1996: 35). Тако се Божовић уочи Балканских ратова нашао на месту наставника
Српске гимназије у Битољу (1907-1909), а уочи Првог светског рата на месту
наставника у Богословско-учитељској школи у Призрену (1909-1913). Због
бирократских спорова са управом Богословко-учитељсксе школе, Божовић је 1913.
године разрешен дужности наставника и постављен на место секретара призренске
општине (претпоставља се да је због кратковидости био ослобођен војне обавезе
током опште мобилизације), где је остао до новембарске окупације Призрена 1915.
године. Са повлачењем српске војске и Божовић је кренуо из Призрена, али се
уместо планираног придруживања „каквој наоружаној поворци кроз Ругово“, нашао у
родној Придворици у Ибарском Колашину. Заједно са оцем и десетак угледнијих,
школованих Колашинаца, Григорије Божовић је одведен у Мађарску и заточен у
логору у Нежидеру (према: Јевтовић 1, 1996: 58-59).
Међутим, иако није попут својих савременика (Винавера, Нушића,
Диса, Бојића, Р. Петровића, Д. Васића, С. Кракова) био учесник Велике албанске
голготе 1915. године (нити је тај велики догађај из српске историје посредно
или непосредно нашао место у његовој прози), Божовић је, активно учествујући у
националној борби нашег народа под Турцима у Јужној Србији и Македонији и
касније, након ослобођења од Турака а у време аустроугарске окупације,
преживљавао многе страхоте и био сведок националног удеса, што се дубоко
одразило на његово стваралаштво. Из тога произилази и општи закључак критике да
су његове приповетке мање приповетке а више прави мали епови, који „као да нису
из реалног света, већ као да су опсервирани кроз народну песму, кроз причу...“
(Љумовић 2004: 129). Чињеница да је свуда „искрено служио и радио у духу
државне идеје Србије, дангубећи често од правих својих послова“ (према Јевтовић
1, 1996: 43), открива, с једне стране, да се иза његовог просветног ангажмана
увек крио политички задатак националног циља, а с друге стране сведочи везу
његових „правих послова“, дакле просветног и књижевног рада, са природом
послова које је обављао као национални и политички радник; дакле прожимање
историјских токова кроз које је пролазио као посматрач или као актер у
збивањима, и његовог књижевног стваралаштва је фундаментално и од суштинске
важности за тумачење његове поетике, по чему Божовић свакако није јединствен
већ се уклапа у оне токове књижевности која историји дугује неке од својих највећих
домета, али и многе своје недостатке.[2]
Његову приповетку свакако не можемо назвати ратном, али је можемо сматрати
значајном и релевантном за истраживану тему због саме чињенице да је настајала
из пишчевог непосредног животног искуства током ратних година, што условљава и
већу зависност од историје и мању књижевноестетску дистанцу према историјским
збивањима, јер је пре свега условљена личним, па тек онда литерарним искуством.[3]
У томе треба тражити и узроке највећих слабости његових приповедака, јер руководећи
се речима Милана Богдановића, „увек је будућност била та која је опевала славу
прошлих времена“, будући да „победилац и побеђени нису у стању да то ураде зато
што их лична патња, лични доживљај сувише
обузима“ (према: Јоковић 1994: 11). Уопште узев, Божовићев приповедачки
опус представља окосницу великих историјских збивања на подручју Старе Србије и
Косова и Метохије у првим деценијама прошлог века, те се у ширем
књижевноисторијском контексту може сматрати значајном и за истраживање теме
Великог рата у књижевности. Божовић се
према историји односио као према наслеђу које има већ утврђени вредносни
систем. За њега је историја била „скуп вриједности које у облику легенде, мита
или `опсесивне метафоре` подстичу нашу духовну будност и наша морална осјећања“
(Ковач 1991: 14).
Однос према историји који је Григорије
Божовић показао у свом приповедачком делу, била је и главна јабука раздора у
књижевној јавности прве половине 20. века. Од тренутка када је ступио на
књижевну сцену 1904. године, Божовића је пратила необична пажња књижевне
јавности, како из круга традиционалиста, тако и из круга авангардиста, како
међу књижевним критичарима и историчарима књижевности, тако и међу писцима. Ту
заинтересованост Божовић је дуговао не само мајсторству у грађењу приповетке и
богатству лексике као свом стилском и поeтичком обележју, већ пре свега тематици својих приповедака,
животном миљеу и свету који је сликао. То је свет који је „од косовског пораза
начинио свој завет и своју опкладу са историјом“, како је Б. Михајловић рекао
поводом Ћосићевог Времена смрти
(Михајловић 1979: 282). Божовић је Стару Србију сликао онако како је видео: као
конгломерат нација и вера, обичаја и морала, традиције и културе, апсолутне обесправљености православне раје и
апсолутне надређености мухамеданаца (Јевтовић 2004: 12). Друштво огрезло у
анархију и насиље сваке врсте, с једне стране, и отпор и достојанство
обесправљене српске раје, с друге стране, та склоност ка идеализацији, као да
су раздвојили и саму књижевну јавност да се према Божовићевом делу односе
двојако. Док с једне стране имамо афирмативне оцене критичара о Божовићевом
изванредном приповедачком дару да читаоце упозна са лепотама, славом и јадом
свога „крвавога и ропскога југа“ (Винавер 2004), дотле је другима та његова
„расна љубав“ и пристрасност сметала, због чега су сматрали да је мање уметник,
а више дословни описивач лица и догађаја (Кашанин 2004); да доба у којем пише
„више припада народној песми но нама“, те да су по тону његове приповетке „у
апсолутној дисхармонији са данашњим књижевним временом“ (Богдановић, 2004).
Томе је знатно доприносила и чињеница да је већ у времену када је изашла друга
Божовићева збирка Приповетке (1924),
она била анахрона, јер се тада увелико огласила авангардна генерација писаца са
својом поетиком. То је време када су већ из штампе изашли Дневник о Чарнојевићу (1921) Милоша Црњанског, Сапутници (1913) и Писма из
Норвешке (1914) Исидоре Секулић, приповетке Иве Андрића (1924). Григорије
Божовић са својом поетиком која се стилски налазила између романтизма и
реализма, „остаје романтичар после романтизма и реалиста након реализма, стран
својој књижевној генерацији и по страни од ње“ (Ахметагић 2012: 17).
Међутим, временска дистанца од читавог једног века, као и
историјске чињенице о животу и смрти Григорија Божовића, који је стрељан као
антикомуниста и „велики Србин“ 1945, због чега је његово дело из идеолошких
разлога било недоступно јавности читавих пола века, све до краја прошлог века и
одлуке о рехабилитацији 2008, умногоме су промениле однос према овом значајном
књижевнику, који је по речима Јована Скерлића, „проширио српску књижевну
географију“. Он је у српску књижевност увео мало познат свет старосрбијанских
обичаја и културе, психологије њених становника, кроз ужасну и стравичну борбу
за голу егзистенцију, али и духовни интегритет, борбу до самоуништења коју је
проживљавао српски народ под турском влашћу и под репресијом својих комшија –
Албанаца. Приповедачке теме његових прозе рађале су се из „емотивне
замишљености“ (Бахтин) над оним друштвеним и историјским процесима у којима је
и сам Божовић био активни учесник, из његове поетске и историјске свести везане
за судбину српског народа у тешким временима окупације, односно из саживљености
са егзистенцијалном и духовном ситуацијом у којој се налазиo његов савременик.[4]
Истовремено, период од сто година јесте период који може изоштрити
осећај за књижевну и естетску валоризацију, јер је време мајсторско решето,
како Његош каже, те његово просејавање могу преживети само истинске вредности.
Тако се данас, у новом читању и реактуелизацији Божовићевог дела у коме
доминира документарни поступак (јер грађу узимао из стварног живота, догађаје,
имена људи и топониме), могу препознати и елементи модерне поетике на нивоу
психологије ликова, али и библијски подтекст и дубока веза са православном
духовношћу, на шта се посебно скреће пажња у новијим истраживањима његовог
дела. У књижевној критици Божовић је познат као
епски приповедач, а његове приповетке као новелистички продужетак наше народне
песме. Писао је приповетку најпре као „оваплоћењу историјске судбине свога
националног колективитета, а потом као појединцу у анахроничном, распаљеном и
изокренутом друштвеном контексту, и по томе је веома усамљен међу писцима
српске приповетке до краја прве половине овога века“ (Јевтовић 2, 1996: 142-143).
При томе је у првом типу приповедака евидентнији вискок степен идеализације и
типизације ликова, док се у другом типу Божовић више окреће индивидуалним
карактерима и нетипичним ситуацијама, и у њима показује знатно више уметничке
домете.
Сликар
Старе Србије у свом богатом приповедачком опусу, насталом у периоду од
1904. до 1944. године, дао је слику страдања Срба у тешким годинама покушаја
ослобођења од турске власти и свирепости Арнаута у покушају етничког чишћења и
исламизације српског живља на Косову и Метохији, али и године
аустријско-немачко-бугарске окупације Србије. Божовићеве странице јесу чисте
натуралистичке слике поробљеничког живота, опоре и сурове, јер су утемељене на
документарној грађи због чега она (приповетка) постаје сведочанство страдања и
голготе кроз коју су Срби пролазили бранећи свој национални и верски идентитет.
Божовићева приповетка се у том контексту може тумачити као парабола о трагичном
успећу националног духа и његових моралних својстава над светом историјске
стварности. Она није ни сеоска ни градска, већ
је то приповетка о конкретном историјском времену и конкретном историјском
простору, али је реалност коју Божовић слика у функцији неког вишег моралног
закона, изазовне тежње да „буде што бити не може“; реалност која се
супротставља силама које је надилазе и поричу. Божовићев јунак не прихвата
статус жртве чак ни када је побеђен. Ако се и жртвује, он је морални победник,
јер се жртвује за виши морални циљ. Отуда онај страсни, трагизмом храњен патос
као доминантно стваралачко и поетско гесло овог косовскометохијског
приповедача.
Човекова
слобода се у том смислу јавља као највиша духовна вредност. Чак и када је цена
слободе превискока, чињеница да човек има могућност да достојанствено тај избор
направи, чини његово постојање смисленим, што отвара могућност сагледавања
Божовићеве прозе у светлу тумачења основних егзистенцијалних и онтолошких
питања. Време у његовој прози мери се степеном човековог отпора против
безличног трајања, због чега свака његова одлука поприма карактер судбоносног
избора. Избор који чине Божовићеви јунаци: Злате („боље мртав Србин него жив
Бугарин“), или Сталета Кијевљанин (боље мртав у Дреници него жив у Шумадији),
или Пера Симић (боље мртав јунак него жив кукавица), Мојсило Ковачевић (старац
који чува живот Турчина у сопственој кући, иако су му од турске руке страдала
четворица синова), Вујана (пркосна мајка убијеног младића која не показује
жалост пред убицама сина), само су неки од бројних примера како је Божовић
личним драмама дао опсег колективних трагедија. Његов јунак/јунакиња није
пасивни посматрач већ активни учесник у историјским збивањима, јер има
могућност избора, јер је борац за темељне претпоставке властитог идентитета.
Ако до губитка идентитета и дође (том темом се Божовић бавио у бројним
репрезентативним приповеткама: „Љута неман“, „Као јерарх“, „Кад мртви
прозборе“, „Доста је, ако је и за крст“ и другим), његове консеквенце су
далекосежне, јер је идентитет израз целовитости личности, а губитак једног –
личног, народног или општељудског има последице на све остале. Божовићев јунак
прави оне изборе који су у дубокој сагласности са његовом духовном и
националном основом бића. На тај начин, он и његова историјска ситуација
постаје део колективног памћења које је трајније и од историје и од живота.
Божовић је дао архетипске слике народне душе која је у годинама „тешких
искушења“, показала најизразитије своје особине: „доброта срца, саучешће са
туђом невољом, осећање правде, љубав према отаџбини, воља за слободом, бистрина
ума, жива машта, воља за шалом и досетљивост, али и његова страсност и плаховитост“
(Поповић 2001: 140). Најнепосреднији израз српске душе дат је у народном
песништву, па отуда следи и онај познати закључак о Божовићевом стваралаштву
као продужетку српског усменог песништва.
Тематски и мотивски избор који је
Божовић направио само је далеки одсјај историјских догађаја који попут митског
искуства испуњавају наше сећање вечно живим сликама величине и пада, вере и
страдања, наде и страха. Култ верности, честитости, поштења, дужности према
земљи, јесу елементи мита – заветног
предања Лазареве (или Косовске) жртве (куповином „небеског за земаљско царство“),
који чини медијални део укупне српске митологије. Друштвена клима у којој
Божовић пише и из које апстрахује идеју страдања таква је да сужава простор за
рационално и хладнокрвно расуђивање и отвара простор за емоционалну егзалзацију
и поједностављену интерпретацију
стварности. То поједностављивање тада условљава одбацивање свих сувишних
концепција и ослања се на основне и најснажније психолошке и културолошке
моделе и типове (Недељковић 2006). У томе треба тражити и разлоге Божовићевог
егзалираног надахнућа националном митологијом, која у временима историјских
страдања и прекретница постаје духовна матрица.
Проблем Косова и Косовског мита
представља централни сегмент српског националног идентитета и културе Срба. Вечно
живо биће косовског мита суштаствено се очитовало у лику Божовићевог
јунака/страдалника Златета. Ова се приповетка, уз репрезентативну „Љута неман“,
може сматрати Божовићевим најбољим уметничким остварењем, у којима је проблем
очувања идентитета и најдубље етичко промишљање о смислу жртвовања, утемељено
на библијском подтексту и косовској
митологији, што их декларише као дела снажне кореспонденције са
православном духовношћу. Јер, питање жртве је кључно место хришћанства,
добровољне, самовољне, појединачне, херојске, мученичке... Злате (етимологија
имена указује да је од моралног злата)
је двострука
жртва, Турака да им ода Бугаре, и бугарских настојања да га учине припадником
своје нације и вере. Избор између две
могућности: да буде мртав Србин или жив Бугарин, могуће је схватити као
реактуализацију косовског мита (Ахметагић 2012: 31) и Лазарево опредељење за
Царство небеско.[5]
Будући да упућује на на нешто активно, динамично, савремено, конструисано
(историја која се понавља, жртвовање као хришћански подтекст приче, страдање и
голгота као архетипски, митски образац), могуће је говорити о процесу
митологизације у овој можда и најбољој Божовићевој приповеци. За Божовића, мит
је живо ткиво историје; у његовом
обнављању и цикличном понављању кроз савремене историјске догађаје,
препознајемо и онај знак једнакости које је и Берђајев стављао између историје
и мита (Берђајев 2001: 27).[6]
Злате
бива изложен стравичним мучењима. Његов пут се поистовећује са путем ка
Голготи, која се неизоставно мора завршити васкрсењем. Златетово страдање је
метафора вере у ускрснуће Србије, чиме се апострофира њена потенцијална
способност трансцеденције, односно, имплицитно сугерише да пут којим иде Србија
јесте онај пут којим је ишао и Исус. Отуда избор који Злате прави (добровољна
смрт) доноси коначни мир, јер ће у његовом страдању бити искупљено сво будуће
страдање његове породице и мештана Пореча (земаљко
за небеско Царство):
„... али му на лицу опет играше
самртнички задовољан осмех, јер беше потпуно свестан свега што се зби, а
нарочито својега држања, које му тако слатко пиркаше у сломљену душу, у бридне
ране (...) он беше неизмерно собом задовољан што остаде човек, што се избави
несреће да буде предавник и шпијун, да преда крштене некрштеним зликовцима,
који би их изудили очас ма тисућу делова као гладни вуци јагњад“
(Божовић 1926:
114),
чиме се
непосредно успоставља корелација са стихом народне поезије „Боље ти је, сине,
погинути, него своју огрешити душу“.
Схвативши
своју смрт не само као једини излаз, већ као једини прави избор којим доноси
добро својој породици и својим Поречанима, Злате постаје митолошка парадигма,
детерминанта за свако будуће поколење. Његова етика и његова људска чврстина
обликују се у сукобу немерљивих сила и човековог гласа који у беспућима
историје вером побеђује очај:
„...Уосталом, једном се мре. За
пример целом Поречу његова смрт још може донети добра. Што је најглавније – она
ће ископати дубоку провалу између Сиљана, између целе његове породице и
бугарштине. Они онда, само по себи разуме се, дужни су бити добри Срби и мрзети
људе који њега буду убили.“
(Божовић 1926: 129)
Готово
сваки лик ове приповетке значењски обједињује страдалнике за истину који
симболизују отпор неправди. Слика мучења труднице од стране Турака, посебно
Енвер-бега, коме „пламен из уста куљаше од љутине“ што она, упркос претњама,
ћутањем прикрива Бугаре, врло је блиска нашој епској песми у коме се мучење као
искушење савладава зарад вишег циља:
„- Кај сет, мори кучко?
Овдека
никој нема.
Кућата
ћа ти запалам!
Ако...
На
парчиња ћа те сечам!
Заподедај...
Душа
ћа ти извадам!
Повели...
Грево на своја глава да го имаш, - рече Енвер
и затражи од војника конопац, који су они привикли имати уз себе.“
(Божовић 1926:
115-116)
Жртвовање
нерођеног детета кулминативни је моменат приповетке у коме се супстанцијално
сажимају највише вредности којима Божовићев јунак тежи, а то су правда, истина,
понос и част. Мучење којем бива изложена ова Божовићева јунакиња парадигматски
осликава мучење сваког човека чији је живот улог за виши и смисленији циљ, па
се тако ова приповетка уклапа у ону духовну вертикалу српске књижевности
започету још народним песмама о Косовском боју, преко романтичарског духа
слободе у делима Змаја, Његоша, Лазе Костића или књижевности 20. века, од
песништва Ракића и Дучића, Диса и Пандуровића до романа Добрице Ћосића,
Драгослава Михаиловића и других, код којих доминира нека врста прометејске
етике, где се трагика људског положаја у историји стално исказује као драма
појединца о борби и жртвовању. Епски замах и дубина психолошке заснованости
којом одише слика мучења у приповеци „Злате из Слатине“ такви су да приповетку
декларишу као Божовићев највиши уметнички домет, али је истовремено метафора
свеукупног српског страдања.[7] Измучена
жена која је од мука и страха и родила и
полудила, која у рукама држи присилно рођено мртво новорођенче и помућене
свести помиње „Маћедонију“, слободу, борце, Турке, није ништа друго до Србија
сама, „вечно њихало обешено о небо“ (Јеротић 1999). Митски карактер овој слици
даје смисао жртве и жртвовања, вера у исправност сопственог чина и вера у
оправданост борбе. Ова јунакиња у себи носи обележја бића које се уздиже својом
људском ситуацијом и пркоси фаталним силама разарања. Зато кроз главног јунака
Златета, Божовић пројиција аутопоетичко виђење српског страдања и српске
историје:
„И његова душа се поклони пред овим
измученим створом који надјача силне Турке. Њему одмах пред очи изиђе слика
свеколике његове рођене земље, која би већ одавно требала да се цери овим
махнитим црвеним смехом као ова велика жена. Он поче да лије топле сузе, не за
собом, не за овом јадницом, но за ужасном судбином овога краја, који је и своје
рођене крви жедан, па је пролива и пије, пије ненасито...“
(Божовић 1926:
117)
Божовићев
јунак носи непоколебљиву моралну чврстину. Атавистичка везаност његовог јунака
Сталете Кијевљанина за земљу и сене предака израз су митске свести о јединству
бића и његове природне средине, појединца и колективне представе о континуитету
наслеђа и традиције. То је она дубока мрачна сила која човека везује за живот и
која му служи као мера опстанка:
„- Видиш да Бог не да да се одавде
кренем... Везала ме судбина железним веригама..."
(Божовић, 1926,
стр. 49)
Непристајање
на одлазак у централну Србију упркос молбама пријатља Арнаутина, упркос
чињеници да своју породицу ставља у положај жртвеног јагњета које ишчекује
сигурну смрт, крвна освета која узима маха на две завађене стране: Сталетине и
арнаутске, у којој страдају сва четворица његове браће и многе арнаутске главе,
пројектују Сталетин једини смисао – да истрајава и умре на тлу са којег је
поникао (у Његошевом духу: „Кад се мрије, међ својима нек се мрије!“). Божовићев
јунак следи ону кобну линију српске историје што се, како каже Андрић, креће
између клања и орања, што потврђује речима „...тако је од Косова“ (Божовић
1926: 52). Његова смрт била би смисленија од сваког живота у прогонству, јер
обезбеђује трајање у времену, у легенди. Зато је и употреба имперфекта у
закључним реченицама многих приповедака у функцији тог истог продужетка трајања у времену:
„Јер,
ваистину, беше Стал-Кијева...“
(Божовић 1926:
52).
Овде треба посебно нагласити значај две
приповетке Григорија Божовића, које на
врло занимљив начин представљају литерарни документ о специфичним догађајима у
вези са Великим ратом, јер доносе упечатљиво и потресно сведочанство о понашању
Албанаца током аустријско-немачко-бугарске агресије. Приповетка „Две жене“ у
крајњим архетипским сликама установљава женски принцип као метафизичко начело
постојања традиционално најдоследније заједнице. Односно, у недоследности њеној
дешава се расцеп из кога извире вечито женство као препородитељ будућег живота.
Догађаји који се одвијају на маргинама великих историјских збивања, каква је
смрт Јаблана Касала у овој Божовићевој приповеци, „чим је аустријска најезда
запловила преко Косова“ (Божовић 1935: 61), такође се уклапају у свеопшту слику
страдања српског народа током Великог рата, јер су последица крупних ратних
збивања.
Ратна атмосфера и свеопшта пометеност
народа, исељавања, прогонства, мучења, смрти, мењају и људску свест, па се
установљене и утемељене вредности губе, а на снагу ступа морална и свака друга
врста деструкције. Чувено чојство Арбанаса, њихова „чврста беса“ исказана у
спремности да заштите слабијег од себе, нарочито комшије, у несрећним (ратним)
условима изостаје. Атмосфера рата руши и изневерава традицију, укида идентитет
(колективни и лични), па је у тим условима останак у бићу упитан, а у овој
приповеци он се дешава само на нивоу материнства. После повлачења из похода на
одбрану Београда, између Јаблана Касала и Арнаутина Арслана рађа се
побратимство. Водећи га кроз арнаутска села, Арслан себи обећава да ће га
чувати „као брата“ све док „буде суђено да се поврати Србија“, јер је „вера божја; она тврда арнаутска, јака као
дин турски“ (Божовић 1935: 62). Међутим, рат установљава нова правила – њиховим
увођењем престају да важе сва претходна, па се и сада дешава „нешто јаче од
свеколикога тога зарицања“ (Исто, 62). Арнаутски прваци доносе ново правило
(„бесу“), тајну а обавезну за све: да ни један Арнаутин не сме сакрити ни
једнога Србина, „био он сусед, кум или побратим; био он добар као праведник“
(Исто, 62-63). За Арслана и његову чврсту веру не постоје правила изнад оног
најдубљег моралног закона у себи – сачувати живот побратима, али за његове
сународнике све се подређује општој ратној атмосфери декаденције у којој не
важе никакве моралне норме, а нарочито оне које се односе на заштиту Другог.
Тако се Ја поставља као императив, док се Ми (чак ни на нивоу традиције,
колективитета) растаче и губи. Арслан бива преварен од својих најближих,
арнаутског првака, а свога стрица Каримана Кошутана, и заједно са Јабланом бива
премештен у воденицу, због наводног бољег чувања побратимовог живота. Као у
народној песми, жртвован може бити само онај ко је правоверан, а то значи чиста
срца и отворен према људима и Богу. Арслан носи Гојкову судбину јер верује
најближима – његов побратим Србин бива преко ноћи убијен, као што млада
Гојковица постаје жртвом Гојкове чврсте вере у братску реч. Дата реч нема више
чврстину моралног закона, као што српски живот нема вредност већу од проклетога накота: „...један Србин на
свету мање – то је обична ствар, дори и за онога аустријскога генерала у граду,
за којега причају да је Србин и поповић поврх тога“ (Исто, 61-62).
Рат изобличава људско лице, али и
карактер – укида идентитет, а губитак једног идентитета има реперкусије на све
остале. Место Јабланове смрти (воденица) постаје позорница на којој се, у
сажетом догађају везаном за Јабланову смрт, одвијају историјска
арнаутско-српска обрачунавања. Време садашње се тако потире у корист историјског,
садашњи догађај у корист прошлих. А из древних слојева узиже се Мајка, та
Божовићева Велика Богиња, која синовљеву смрт не оплакује како не би
непријатељу дала повода за радост, него је „стегла своја лепа старачка уста и
из све снаге узмахнула да је не би страшан догађај поткосио. Из пркоса, онога
што је кроз векове пламтео само кроз ређа тврда срца.“ (Исто, 64). Материнство
се овде јавља као последња одбрана бића које губи лични идентитет у метежу
ратних збивања. Мајка и јесте централни архетипски образац страдања, јер се
суштина мајке, материнство, најчешће потврђује страдањем. Није ли прва
архетипска мајка човечанства, Марија, Христова мајка, у чијем кругу су све
страдајуће, обичне мајке?! (Шутић 2009, 187). Божовићева Мајка, мајка мртвог
Јаблана Касала, стара и поносита Вујана, личну трагедију уздиже до нивоа
узвишене трагедије архетипске мајке:
„Она мушки приђе и назва Арнаутима
бога. Мајка. (наше подвлачење, прим. М.Ј.М.) Али и једна чудна жена,
чија је цела појава јасно проговорила: `чујте и видите – нећете ми се
наслађивати!..` Па се наднесе над мртвога сина и махну руком да га открије.
Мртав Јаблан као да бејаше заспао. Лепотан мајци као и за живота. Преко њених
усана олако али снажно пређе поносан мајчин осмех. Није јој се син уплашио ни
кад му је зрно срце разносило. `О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не
сладе!..` Онда повика:
- У,
ђецо, напокон вам било!... Умукните! Не срамите ми мртва јунака! Видите ли како
је диван и како се љути на ту вашу слабићку кукњаву! Натраг, умукните једном од
Косова!...“
(Божовић 1935: 64-65)
Мајка
је страдалница ма које вере била, па се узвишено значење њеног позива оне која рађа проширује и на жену
Каримана убице, која у болу старе Вујане идентификује свој мајчински идентитет.
Са мајчински болом за изгубљеним сином и нагоном да мртво тело сахрани, који су
притискали и Антигонину душу, стара Арнауткиња се поистовећује до потпуног
препознавања. У њеној реакцији на Вујадинин бол за мртвим сином, сједињени су
достојанство античке трагике и хришћанска есхатолошка противтежа насиљу,
архетипска утеха и лекција злу у људском лику:
„- О, сестро, колико би била срећна
да мој син лежи место твога Јаблана!.. Да бог да мајка ни једнига ког куће не
затекла ако је ово лаж!.. А разумем те што не кукаш. Нека ти је просто
материнство!.. О, о, да није урока, боже!.. Нека је просто, где се чује и где
се не чује: нека је просто!..“
(Божовић 1935:
66)
Рат
руши све успостављене системе, а у овој приповеци јединство једино остаје
очувано у материнству као последњој одбрани бића. Традиција бива изневерена (погажена
арнауста чврста реч, као и поступак старе Арнауткиње која се, противно
традиционалним законима, излаже и прати мртвога српског јунака и теши његову
мајку), али њена суштина остаје сачувана у најдубљим слојевима Бића које рађа –
бол једне и срамота дрге естетски су обједињени у заједничкој жељи да се не
„увреде векови“ који су у њиховој крви „утврдили реч за оваква догађања“ (Божовић
1935: 68).
Приповетка „Кад се царства мијењају...“
на недвосмислен начин даје потресне слике рата кроз причу о попу Буњаку и
његовом понашању у новоствореним условима аустро-немачке окупације, када и
дојучерашњи побратими и пријатељи Арбанаси отказују традиционално
гостопримство. Ово је једна од ретких Божовићевих приповедака у којој се, као
закриљена слика, појављује суморна атмосфера повлачења српске војске и пустош
коју су освајачи оставили за собом:
„Мртва јесења киша са одвратном
лапавицом сипала је изједна, подло и нејуначки, уједначено и женски јогунасто
као да су је најмили непријатељи за новце, па је нарочито припремили и научили
да освету изводи лагано, како би смрт овога који одступа била тежа, мучнија и
каљавија. Рекао би да је бегунцу пресуђено, по заслузи и неумитној коби да не
умире лопшом смрћу: Као да су се здоговорили и тврдо затекли Аустријанци,
Арнаути и месец Новембар. Да овако прође овај свима њима мрски бјегунац. (...)
Са урвина Проклетија и Жљебова учестано одјекиваху брдске батерије, а унаоколо
по Косову и Метохији праскаху пушчани плотуни. Знадијаше поп шта ово значи.
Тамо, западно, изнемогла војска чинила је последње напоре да продре у
Васојевиће. А овамо на север све до верига које ивиче опевано поље, навалили
повлашћени и ободрени разбојници на православна села, па робе, грабе, пале и
убијају. Поп ослушкиваше како се врста плотун за плотуном, најпре по
пограничним селима његова Колашина према Дреници, а затим све дубље ка
Митровици и Вучитрну. Као да су се људи тврдо одлучили да још ове ноћи истребе
ово недавно ослобођено раје...“
(Божовић 1940:
202-203)
Одређење
времена као прекретнице на којој се „царства мијењају“, јесте импликација
ратног вихора и његових далекосежних последица које се дешавају на свим
нивоима, посебно на нивоу бића. Поп Буњак није више само мирољубиви свештеник који
живи у љубави, побратимству и кумству са својим сународницима; у општем метежу бежења
пред непријатељем, он се у покушају да се прикључи српској војсци у повлачењу,
претвара у ратника који убија „гомилу уморних и изнемоглих Бавараца“ („Поклао
их за тили часак као јагњад, па свикао жене из села, те их брзо затрпали по
потоцима“ (Божовић 1940: 205)). Ратни метеж не транформише само њега, већ и
његове дојучерашње пријатеље, који се у складу са новим ратним околностима
понашају непријатељски. Његов побратим, арбанашки вођа Бацо Хаџић, не пружа му
очекивану добродошлицу и гостопримство, јер су у његову кулу већ примљени „нови
победници“, савезници Немаца, који осећају дубоку и нескривену мржњу према
православном свештенику. Храброст попа Буњака да у кући пуној непријатеља каже
како и њихово царство неће трајати довека („Ако ти је дошла Аустрија, није ти
се вратио султан...“ (Божовић 1940: 207), не пролази без последица. Али, ту се
дешава неочекивани обрт: његов живот не чува побратим за кога све вредности
престају да важе са почетком рата, већ његове снахе „чијој је деци поп кумовао,
осећајући сав бол и срамоту за овакав дочек кума и побратима, заклонише га
леђима и осташе код вратница све дотле докле он не умаче кроз густу тмину...“
(Божовић 1940: 210). Тако се и у овој, као и у приповеци Две жене, иако надругачији начин, женски принцип јавља као принцип
очувања бића у времену када оно кида најдубље везе са собом.
Међутим,
треба истаћи да Божовићеви страдалници нису само Срби и нису страдалници само
јунаци. Очајање, баш као и храброст, има своју оправданост и легитимност пред
толиким несрећама и мучењима којима је изложен српски народ. Очајање као израз
човекове потпуне изгубљености у матици времена (историје) углавном захвата људе
лишене вере, односно оне који су добљовољно или преваром веру променили. У том
смислу може се говорити о духовном
страдању Срба који су се под присилом различитих околности потурчили да би
спас од свакодневног страдања пронашли у исламу и његовој надмоћи над
православном рајом. Страдање којем су изложени ови дојучерашњи Срби је дубље и
далекосежније, јер лишено хероике, достојанства и етике, ствара дубоки расцеп у
самом бићу, ону андрићевску црну пругу коју је осећао и Мехмед-паша Соколовић и
сви његови преци и потомци изгубљеног идентитета. Чак и када нису изложени
мучењима која потичу извана, њихово биће прогоне и муче они остаци напуштене
вере које узалуд настоје да оставе за собом. О томе је, различитим поводима и о
многим књижевним делима писано много. Између осталог, занимљиво је виђење
Ненада Кебаре који у тексту „Идентитет народа у митолошко-символичној основи
књижевности и покушај његове промене“, пише: „Њихова одлука, која јесте била
личне природе, сав биолошки род и заједницу која од њих настаје лишава мита и
идентитета, као и историје пре тог чина“ (Кебара 2012: 586). Ако су Божовићеви бивши
јунаци и „везали чалму“ и „одрекли се крштеног имена“, они нису успели да
се избаве из сопственог ропства, чији су кључеви у најдубљим деловима свести,
онима који чине основу идентитета и на којима почива свеколики смисао
бивствовања.
Дубоки
трагизам потурчених Божовићевих Срба одређен је двоструким системом мотивације
– унутрашњим или психолошким и спољашњим, односно друштвеним. Разапети на том
судбинском размеђу – између српске осуде и турског неповерења, као спољашњим чиниоцима трагике, с једне
стране, и оног унутрашњег, интимног осећања изневеравања и издаје себе, с друге, Божовићеви потучерњаци се
сламају под теретом свести и савести и постају жртве начињеног избора. Тако се
још једном потврђује да је слобода, пре свега слобода избора, као темељ Божовићеве
књижевне и животне визије, она највиша вредност коју човек може досегнути, а његово
право на избор јесте идентификација његове човечности. Ова идеја је сасвим у
духу Русоове мисли да је одрицање од слободе одрицање сваког својства човека,
односно „одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим
делима“ (Русо 1993: 31).
Избор
који је начинио Божовићев Симеон Лековац поставши Синадин бин Мухамед постаје
покретач психолошке драме о потрази за изгубљеним идентитетом, оним делом себе
који носимо рођењем, потрага за дубоким, архетипским слојевима бића којима смо
везани за духовни поредак. Синаново страдање се показује као коначно, јер укида
везу не само са коренима, породицом и најближима, већ и са самим собом. Отуда
је он најтрагичнији Божовићев јунак, који напустивши правосавље и прешавши у
ислам, постаје човек не на свом месту, казано
речником Шкловског, а сам процес исламизације се показује као далекосежно
страдање, јер урушава човека и споља и изнутра. Такав је и Божовићев Завиша
Раковац, који постаје жртва одлуке о преласку у ислам и пре него што је нову
веру примио. Он бива удављен од свога кума кога није успео да убеди у
оправданост напуштања православне вере, због мучења које деценијама трпе он и
његова породица („Имао је и довише поноса да буде вјечни рајетин и премало
снаге да подноси све оно што је уобичајено поробљеном Србину“ (Божовић 1940:
103)). Између та два страдања – изгубљеног поноса и свакодневног понижавања, он
се опредељује за исто тако недостојну одлуку да постане Турчин. Међутим, ова се
одлука сматрала срамном, јер се косила са основним етичким принципом чојства и
доследности у вери и трпљењу. Туда и она нескривена благост приповедачева према
чину убиства кума – која се не уклапа у епску традицију неговања традиције, будући
да сеубиство кума сматра највећим грехом („Опрости, Боже, и Свети Јоване!... Не
мени, но мојем кољену!...“ (Божовић 1940: 109).
Реч
је, дакле, о страдању које превазилази границе индивидуалног: у појединачним
сликама страдања својих јунака, Божовић је дао парадигматску осу националног и
духовног страдања Срба са простора Косова и Метохије, односно Старе Србије и
Македоније, с краја 19. и почетка 20. века. То страдање се одвија паралелно са
дешавањима на фронтовима Првог светског рата, па чини посредан део литературе о
њему. Слике страдања добијају епску снагу и значење легенде, јер индивидуална
судбина прераста у судбину колектива, а индивудуални циљеви прерастају у
величање општељудских вредности. У тој трагичној визији величина постаје израз
страдања. Божовићеве јунаке одликује она врста духовног аристократизма, који по речима Јована Цвијића, представља
саму срж српског народног бића. Тај народни аристократизам развио се у
специфичним историјским условима, а пун и снажан израз нашао је у епској
поезији (према: Радуловић 1998: 16).
У
том смислу мање се може говорити о актуелизацији, пре свега Косовског мита као
процесу на којем почива епско ткиво Божовићеве прозе. Теме старадња, спасења,
избављења, части, пркоса, отпора, прогонства и исељења, као митске основе ове
прозе граде слику голготе српског страдања, где се смрт најчешће јавља као
једина права могућност и једини прави избор. Божовић је изградио оне ликове и
оне догађаје чија порука наставља да траје и кад заборавимо историјске оквире у
којима су они настали. Иако бира догађаје и личности из стварне историје,
Божовић их приказује тако да уз сву историјску аутентичност носе обележја
моралних и психолошких истина које превазилазе границе тренутног и локалног. Божовићеве
жртве се и у смрти дозивају, сведочећи о трајности животних сила. У страдању
свог народа Божовић је видео елементе оних вредности којима догађају надмашују
историју и служе као извор човековог моралног одређења у нестабилном поретку
света. Легенда тако надраста историју, чиме се потврђује стара Аристотелова
мисао да је уметност стварнија историја од историје.
Рад је објављен у зборнику Век српске голготе (1915-2015), I-III, Књига II Књижевност и језик, Тематски зборник међународног значаја, Филозофски факултет Косовска Митровица, главни и одговорни уредник тематског зборника проф. др Урош Шуваковић, Косовска Митровица, 2016, стр. 93-113.
Извори
Божовић, Г. (1926). Приповетке.
Београд: Српска књижевна задруга.
Божовић, Г. (1935). Тешка
искушења. Београд: Наша књига.
Божовић, Г. (1940). Приповетке.
Београд: Српска књижевна задруга.
Божовић, Г. (1940). Неизмишљени ликови. Београд: Геца Кон
Д.Д.
Литература
Андоновска, Б. (2014). „То је онај рат
где сам пао и ја“. У: Српска књижевност и
Велики рат. Београд: Библиотека града Београда, стр. 2-3.
Ахметагић, Ј. (2012). Невидљиво збивање: Православна духовност у
прози Григорија Божовића. Лепосавић: Институт за српску културу – Приштина
/Лепосавић.
Берђајев, Н. (1991). Смисао историје:
Оглед филозофије човекове судбине,
Београд: Дерета.
Богдановић, М. В. (2004). „Време гусала
је прошло“. У: Григорије Божовић у
међуратној књижевној критици (избор и предговор др Миленко Јевтовић).
Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски
факултет, стр. 62-64.
Винавер, С. (2004). „Са крвавога и жалнога југа“. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној
критици (избор и предговор др Миленко Јевтовић). Лепосавић – Косовска
Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет, стр. 47-49.
Деретић, Ј. (1983). Историја српске књижевности. Београд:
Нолит.
Јеротић, В. (1999). Вера и
нација. Београд: Ars
libri.
Јоковић, М. (1994). Имагинација
историје: проблем историјске и књижевноестетске дистанце у српском роману о
Првом светском рату, Београд: Просвета.
Кашанин, М. (2004). „Стварност и занос“. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (избор и предговор
др Миленко Јевтовић). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску
културу – Филозофски факултет, стр. 95-96.
Кебара, Н. (2012). „Идентитет народа у митолошко-символичној основи
књижевности и покушај његове примене“. У: Наука и идентитет,
Зборник радова, књ. 6/1, Пале: Филозофски
факултет, стр. 577-588.
Ковач, Н. (1991). Простори
романа. Приштина – Београд: Јединство – Просвета.
Љумовић, К. (2004). „Стално у ставу и гуслара и песника –
приповетке Григорија Божовића“. У: Григорије
Божовић у међуратној књижевној критици (избор и предговор др Миленко
Јевтовић). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу –
Филозофски факултет, стр. 128-144.
Михајловић, Б. Михиз (1979). „Над последњом реченицом Времена смрти“. У: Савременик, (октобар), стр. 282.
Настасијевић, М. (1991). „Између прератне и поратне је провалија“,
1, у: Момчило Настасијевић, Есеји-белешке-мисли,
Сабрана дела Момчила Настасијевића, књига
IV. Горњи Милановац – Београд: Дечје новине –
Српска књижевна задруга.
Недељковић, С. (2006). „Мит, религија и национални идентитет:
Митологизација у Србији у време националне кризе“. У: Етноантрополошки проблеми. Год. 1, св. 1 (2006), стр. 155-179.
Николајевић Б. (2004).
„Недокучива душа нашега југа“. У:
М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије Божовић
у међуратној књижевној критици. Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за
српску културу/Приштина – Филозофски факултет, стр. 65-67.
Поповић, Б. (2001). „О души српскога народа каква се огледа у
његовој књижевности и уметности“, У: Листићи
и други чланци, Сабрана дела Богдана Поповића, књига VI. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Радуловић, М. (1998). Роман
Добрице Ћосића. Београд: Народна књига – Алфа – Институт за књижевност и
уметност.
Русо, Ж. Ж. (1993). Друштвени
уговор: о пореклу и основима неједнакости међу људима – расправа о наукама и
уметностима. Београд: Филип Вишњић.
Солар, М. (1980). Идеја и
прича: Аспекти теорије прозе. Загреб: Знање.
Шутић, М. (2009). „Мајка: мала естетика страдања и патњи“, у: Подрхтавање смисла: Теоријско-естетичка
истраживања. Београд: Службени гласник.
[1] Божовић
је био истакнути члан Српске демократске лиге коју су Срби у Старој Србији
основали са циљем да уједине Србе у свим крајевима под Турском (иако се Лига формално крила иза имена културно-просветене
организације).
[2] У Историји српске књижевности Јован
Деретић је тим поводом записао: „Специфичност српске књижевности као лотературе
малог, често угрожаваног народа, састоји се у томе што је у њој историја ретко
кад допуштала да се отргне од извора, да се ослободи своје основне, националне,
друштвене, прагматичке функције и да пође путем властитог уметничког
самоостваривања, што је она стално изнова проживљавала грчеве рађања и
несигурност почетка. Том сталном рвању са историјом, она дугује неке од својих
највећих домета, али и многе своје велике поразе“ (Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит,
Београд, 1983, стр. 18.
[3] О
проблему историјске и књижевноестетске дистанце у српском роману о Првом
светском рату Мирољуб Јоковић пише: „Зависност књижевности од историје у
историјском ходу се различито испољавала: Одмах после историјских догађаја
уочава се да је зависност непосреднија и чвршћа. Она није уочљива само на нивоу
значења и тематског интересовања, она је видљива и у облицима изражавања, на
нивоу стила, прозног поступка, концепције књижевног јунака и виђења историјског
догађаја. Што се више удаљавамо од краја историјских догађаја, зависност је све
мање уочљива, ауторска тачка гледишта је све објективнија, облици књижевног израза
све су сложенији и разноврснији, а стилско богатство разуђеније. Оно што је
посебно интересантно односи се на проблем разумевањаисторијског догађаја: са
повећањем временске дистанце повећава се и степен разумевања његове
комплексности, сама структура историјског догађаја далеко је ваљаније и
поузданије сагледана“ (Мирољуб Јоковић, Имагинација
историје: проблем историјске и књижевноестетске дистанце у српском роману о
Првом светском рату – европски контекст, Просвета, Београд, 1994, стр.
7-8).
[4] По темама
из македонског народног живота, Божовићу је веома близак његов савременик
Анђелко Крстић (1871-1952). Он је суму своје приповедачке уметности дао у свом
једином роману Трајан, који
представља хронику живота у Македонији у периоду око четрдесетак година, од
краја 70-их година до после Првог светског рата.
[5] Занимљиво
је да један мање успео роман Божовићевог савременика и сарадника Бранимира
Ћосића носи наслов Два царства (1928), где се главни јунак Срба Мијушковић опредељује између два царства
земаљског и небеског (два начина живота или животне филозофије), али у сасвим
другачијим, мирнодопским условима. Морални конфликт који проживљава овај јунак
дат је кроз мото народне песме:
Боже мили, што ћу и
како ћу
Коме ћу се приволети
царству.
[6] Берђајев пише да „мит није нешто измишљено већ стварност, која се разликује од такозване
објективне емпиријске чињенице. Мит у народном памћењу је сачувано причање о
догађајима који су се збили у прошлости, он савлађује границе спољашње
објективне фактичности и открива фактичност идеалну, субјективну“ (Николај
Берђајев, Смисао историје: Оглед
филозофије човекове судбине, Београд, Дерета, 1991, стр. 27).
[7] У
прилог томе говори и чињеница да је амерички историчар књижевности Р. Итон
објавио 1927. године у Њујорку антологију модерне европске приповетке (у којој
је представио двадесет и две европске националне књижевности) и у свој антологијски избор „Најбоље континенталне
приче“ уврстио Божовићеву приповетку „Злате из Слатине“, па се тако име српског
писца нашло из имена светских писаца какви су Т. Ман, Р. Ролан, М. Горки, Ц.
Цвајг и других. (према: М. Јевтовић, Личност
и књижевно дело Григорија Божовића, 1, стр. 11)
Нема коментара:
Постави коментар