Двовековна традиција романа у српској књижевности, почев од преудоисторијских романа Милована Видаковића с почетка XIX века до постмодернистичких романа Павића, Пекића и
Киша, показује да је роман, упркос томе што је у хијерархији књижевних жанрова
заузимао скромно место, пратио развој европског романа. Док је приповетка била
најзначајнија и најпродуктивнија књижевна врста реалистичке и постреалистичке
прозе, од Лазе Лазаревића и Симе Матавуља до Вељка Петровића и Иве Андрића,
због чега ју је Скерлић називао „националним родом српске књижевности“, права доминација
романа као форме почиње тек од средине 20. века (Деретић, 1981: 12). Од тада па до данас, роман је као најкомплекснија
књижевна форма и квалитетом и квантитетом доминирао у српској литератури. При
томе су се писци „свесно или несвесно, сврставали у развојну линију проблемске
мене романа коју предводе Киш, Пекић и Павић, или уз нешто традиционалније
форме романа какве пишу Добрица Ћосић и Антоније Исаковић“ (Андрејевић, 1998: 13).
Иако је своју репутацију
моћног жанра изградио још у XIX веку, роман се као форма није тако лако дао дефинисати, јер је склон
поетичким метаморфозама, пројекцији односа филозофије и литературе, естетике и
етике, личног и колективног, националног и општег. Сви велики теоретичари
романа (Бахтин, Хаксли, Калер, Лукач, Жмегач, Кундера, Р. Вучковић)
слажу се у томе да је тешко или готово немогуће заокружити једну кохерентну
теорију модерног романа XX века, као што је тешко указати на типолошку разноликост
овог жанра (Вучковић, 2005: 8). Као „најживљи облик књижевног казивања“ (Зорић,
1980: 123), роман је еволуирао од романа модерне с краја XIX и почетка XX века, преко авангардног, поставангардног и егзистенцијалистичког
романа, до новог романа средином века и постмодернистичког романа последње
четвртине века. Живе и радикалне промене у књижевном животу прошлог века
одразиле су се и на поетичке мене романа и богатство његових типолошких форми
(сентиментални, хумористички, дидактички, тенденциозни, епистоларни,
хроничарски, биографски, путописни, друштвени, историјски, детективски,
научно-фантастични, психолошки, породични, историјски...). При томе се
модерност показује као „тежња аутора да схвате роман као жанр неограничених
могућности“, тврди В. Жмегач (цитирано према: Вучковић, 2005: 8).
Најважнијим својством модерног романа XX века ипак можемо сматрати његову оријентацију на
човека и његов унутрашњи свет, на метафизичку димензију човековог удеса у
свету. Подсетимо да је човек „најпримарнија књижевна грађа“ (Парандовски, 1964: 159) и да је њиме књижевна природа сасвим
прожета. Међутим, њена антропоморфизација извршена је много векова пре појаве
књижевних дела кроз магију, религију и митологију. У XX веку „трачигно осећање живота“ Мигуела де Унамуна
замењујње апсурд постојања, питање смисла егзистенције, маргиналност, бизарност
и теме с рубова људске егзистенције. „Хаос света постаје конструктивно начело
романа, попут Црног сунца Јулије
Кристеве. Кад аутор не може изразити логичко значење, онда одражава раздешену
структуру света и себе... и роман постаје ода мрачном веку“ (Андрејевић, 1998:
9). У том духу је и тврђење чешког писца Милана Кундере да је управо распадање
вековних коначних, апсолутних, догматских истина довело до процвата романа. Наиме, губитак врховног, мистичног
Смисла један је вид оног истог процеса чија је друга страна афирмација човека
(Зорић, 1980: 119-120). На тај начин роман постаје прича о
јединки која трага за својом суштином, за суштином света насељеног мноштвом
истих таквих јединки без путоказа и без подршке (Зорић, 1980: 120). Једна универзална истина замењена је
мноштвом егзистенцијалних истина. Из те полифоније се родила и полифонија
гласова, могућност релативизовања истина, односно Бахтинова теорија романа која
почива на идеји о многострукости и сложености романескног језика. Сваки јунак
романа, сматра Бахтин, пуноправан је и равноправан носилац речи, те је и своју
епоху доживљавао као велики дијалог (Бахтин, 2000: 86).
Српска проза, а нарочито роман, своју нову епоху доживљава почев од
средине XX века. Преображаји политичког и друштвеног
карактера нису само доминирали у јавном животу – њихов утицај се очитовао и на
књижевни живот и промене унутар њега. Педесете године биле су у знаку рушења „догматских
теорија социјалистичког реализма“ (Палавестра, 1972: 217), које су српској
прози наметнуте споља, па се утицај осећао више у притиску партијске
бирократије и власти, док у књижевности и нису имале чврсто утемељење. За
већину писаца, литература социјалистичког реализма била је „принудна форма“,
док је писцима слабијих могућности а јачих политичких амбиција, служила као
„безбедно прибежиште и средство за стицање јавнога угледа“ (Палавестра, 1972: 217).
Послератна српска књижевност је велики
број идеја црпела управо из реализма и традиције. Идеје реализма оствариле су
своје највеће домете онда када нису биле преузете из подручја политичког
живота, чије је дејство у то време било снажно у готово свим књижевностима
света, него када је у епицентар свог света ставио сензибилитет модерног човека,
његово сопство и његов онтолошки статус. Будући тек искорачила из рата,
послератна генерација писаца је егзистенцијалистичке, онтолошке и психолошке
проблеме човека везивала нужно за рат као извориште свеколиког људског зла, као
симбола наказности људског морала, поремећене стварности и катаклизме.
Више него било где на југословенским
књижевним просторима, утицај идеолошких доктрина и политичких струјања био је
снажнији на подручју јужне српске покрајине – Косову и Метохији. Оне су
подстицале или успоравале развој косовскометохијске књижевности и литературе,
стварајући јединствен и специфичан, али изолован и независтан књижевни простор од
матичног дела репубике. У том смислу, више се може говорити о геополитици, а мање о геопоетици, нарочито уколико се има у
виду да књижевна остварења непосредне послератне генерације (пре свих прозна),
не могу ући у вредније антологијске изборе. Упркос настојањима да се прикаже
постојање јединственог српског културног простора, њега уистину није ни било.
„То показује већ сама чињеница да су се у послератној српској књижевности,
поетски таласи, идеје, методи, модели и поетике артикулисали теоријски
експлицитнo или ауторски иманентно око неосимболизма, друге
авангарде, сигнализма, постмодерне и тако даље, а да се такве литерарне
тенденције и теоријске одреднице нису могле успоставити у јужносрпском
стваралачком корпусу у поезији“ (Андрејевић, 2006: 254). Овај закључак Данице
Андрејевић значајан је због чињенице да је поезија и у квалитативном и у квантитативном,
аксиолошком, књижевноисторијском и књижевнопоетичком контексту, чинила
доминантнији део књижевности стваране на српском језику на Косову и Метохији у
другој половини прошлог века. Ако је роман био репрезентативна форма послератне
српске књижевности централне Србије, ту улогу је у јужној српској покрајини
имала поезија, и с мањим или већим осцилацијама, она је до краја прошлог века
чинила поетичку матрицу српске књижевности.
Иако без дуже књижевне традиције,
српска проза ових простора достигла је свој врхунац већ у првим деценијама
прошлог века, у приповеткама Григорија Божовића, Зарије Р. Поповића и Јанићија
Поповића. Два светска рата су прекинула континуитет у прозном стваралаштву,
због чега је послератна генерација књижевника кренула од темеља у успостављању
нових резултата и грађењу нових поетичких формула:
„Нова
књижевност, започета после II светског рата, нема континуитета у идејном
погледу, јер се ни у ком смислу не везује и не наставља на књижевност између
два рата. Неколики су разлози овом дисконтинуитету. Књижевност између два рата
на Косову и Метохији није ни у ком смислу представљала неку целину, а књижевни
ствараоци често нису ни знали једни за друге. Један број их је стварао у рату,
а они који су рат преживели нису могли да се снађу у овој политичкој и идејној
клими једне комунистичке орјентације у сфери духовног живота и стварања, па се,
једноставно, нису ни појављивали у јавности. Они прави барди књижевности, попут
Григорија Божовића, пали су у рату, или су ликвидирани од стране титоистичког
режима као истакнути српски интелектуалци (Гр. Божовић и други), а неки су страдали
мало касније, јер су проглашени информбировцима“ (Бован, 1995: 216).
Књижевни узлет стваралаца са простора
Косова и Метохије у првим поратним годинама започет је најпре омладинским
часописима и покретањем листа Јединсвтво
непосредно по завршетку рата (20. јануара 1945). Иако је имала репрезентативне
узоре на почетку века, књижевност стварана на српском језику педесетих и
шездесетих година била је више одраз друштвених прилика на овом простору, него
што се трудила да се књижевна традиција настави. Додатно тешку околност представљала
је чињеница да је ова књижевност стварана „у мањинским условима, иако у
матичној држави“ (Костић, 2002: 11), али је готово несхватљив заокрет који су у
књижевној традицији начинили српски ствараоци. За разлику од врсних приповедача
предратне генерације који су у своје приповедачко умеће уградили национални
патос, осећање чврсте повезаности са предачким предањима и колективном свешћу о
значају и трајању Косовског мита, борби за очување националног идентитета и
осећања припадања српству, српски писци послератне генерације се одричу
традиције и окрећу савременим темама. Тако ћемо у првим приповеткама Вука
Филиповића срести наслове који упућују на теме и мотиве албанске средине и
албанске културе: „Ђемо“, „Санија“ и „Ујупове бразде“ и Радета Николића „Суљо
говедар“. Међутим, такав заокрет ка другим културама није био реципрочан:
српски писци су ретко заступљени у заједничким антологијама и изборима поезије
и прозе, док је албанским ауторима у издањима на српском језику било увек дато
више простора него што по објективним књижевноестетским мерилима заслужују.
Један од првих хроничара и изузетан познавалац прилика и књижевне климе Косова
и Метохије, Радомир Ивановић, у књизи Књижевно
стваралашво Косова на српскохрватском језику (1971) разлоге и оправдање
оваквог заокрета проналази у новини тематике и несвакидашњем амбијенту који до
тада нису били заступљени у југословенској књижевности. Ако ово тврђење
прихватимо само као условно тачно, поставља се питање: који су прави разлози
кидања веза са приповедачком традицијом у тематско-мотивском,
формално-садржинском и културолошком смислу? Временска дистанца дуга више од
пола века указује на несумњиво тенденциозно изоловање овог књижевног региона и
удаљавање од матичне државе форсирањем стваралаштва на албанском језику и
латентним али свесним укључивањем српских књижевника у корпус књижевности
Косова и Метохија који је требао да има мултинационални и мултикултурални
карактер. Тежња чија је позадина била политичке а не литерарне природе,
резултирала је тиме да поједини књижевници свој развојни пут наставе ван
простора ове покрајине (Чедо Вуковић, Божидар Милидраговић, Данило Николић,
Раде Николић), док су се они који су остали у одређеној мери повиновали новим
књижевним мерилима и законима. То је у извесном смислу значило „усвајање јединственог нормативног
књижевног модела који је, под утицајем совјетске књижевности, био опште
прихваћен и обавезан у свим социјалистичким земљама као и на књижевној левици у свету“ (Костић, 2002:
18).
Питање регионализације ове књижевности је у етничком, политичком,
територијалном и конфесионалном смислу, изгледа, вишеструко занимљиво али и
компликовано, како онда, тако и данас.[1]
Станиша Тутњевић даје занимљиво запажање: „Регионална књижевност била је
погодна и за уобличавање социјалних процеса и раслојавања, на чему је посебно
инсистирао покрет социјалне литературе. Отуд је један део регионалних писаца
нашао упориште управо у таквом литерарном концепту, али је и шире заснован
концепт регионалне књижевности био упориште за оне којима је покрет социјалне
литературе нудио сувише уску поетичку основу. Тако је литерарни регионализам
(подвукла М.Ј.М.) био и нека врста одмене за покрет социјалне литературе када
је његов утицај почео да слаби и губи на значају“ (Тутњевић, 1997: 27).
Међутим, та нова генерација талентованих
српских књижевника коју су чинили Раде Николић, Вук Филиповић, Владета Вуковић,
Момчило Лазић, Данило Николић Лазар Вучковић и Раде Златановић је ипак
настојала да се на посредан начин укључи у токове целокупне српке литературе,
некада с већим, некада с мањим успехом. Настојање да се прате литерарни токови
и трендови времена препознајемо и у рађању нове жанровке форме – форма романа, чија је традиција већ
давно била изграђена у историји српске књижевности.
Први прави датум српског романа на просторима Косова и Метохије
јесте 1957. година у којој је Вук
Филиповић[2]
објавио роман Трагови.[3]
Иако написан у духу времена послератних година, под утицајем социјалног
реализма и усвојеног принципа мултикултуралности (ликови су Срби, Албанци и
један Италијан), у идејно-тематском смислу представља новину јер је њиме
простор Косова и Метохије по први пут добио своју романескну пројекцију рата и
револуције. Прича о побуни рудара, револуционарно-социјална мотивика је истовремено
и пројекција тадашње косовскометохијске друштвене и духовне климе, јер слика и
Албанце и Србе уједињене у истом циљу. Међутим, роман Трагови чини одређену књижевноисторијску везу са остварењима истога
жанра на ширем простору Србије, јер је само две године раније објављен роман Дај нам данас Радомира Константиновића,
роман тока свести са готово истоветном темом рата и револуције. Филиповићеви
ликови су снажне, индивидуализоване јединке, које у апокалиптичним временима
рата трагају за дометима властитог бића, па се за роман, без обзира на извесне
слабости и недоследности у самој структури, може рећи да трага за моделима
савременог романа тока свести и „менталног раскршћа са властитим бићем“
(Андрејевић, 1988: 234). Такође, као посебни квалитети овог романа истичу се
вишезначна улога унутрашњег монолога као
и евидентно присуство романсијерове свести у структури романа у форми ауторских
коментара (Ђорђевић, 2004: 126-127). И управо због тих чињеница само условно
можемо прихватити периодицацију послератне српске прозе на Косову и Метохији
Драгомира Костића,[4]
према којој овај роман Вука Филиповића припада традиционалистичком периоду
(периодизација Д. Костића укључује традиционалистички
период 1945-1972, модернистички
од 1972. до краја осамдесетих година и артистички
период – од краја осамдесетих до завршетка 20. века).[5]
Филиповићев приповедачки потенцијал нарочито је дошао до изражаја у
његовом другом роману Стрма обала (1961).
Иако је тематиком поново везан за косовскометохијски простор (сама имена ликова
указују на то: Цвета, Стамен, Султана и Жива), овај роман носи слој поетског
лиризма, артистичког сликања амбијента манастира Девич, долине Лаба и
историјског простора Газиместана. Реалистичка слика продубљена је психолошком
мотивацијом, што чини њен нарочити квалитет. Примењеном психолошком
карактеризацијом, Филиповић је изградио ликове на стрмој обали удеса, личног и
колективног, без наде да се може стићи на другу обалу наде и спаса, о којој је
говорио Андрић. Посебно треба истаћи косовски дијалект, који овде чини „медиј
карактеризације“. Романом Стрма обала Вук
Филиповић је изградио репутацију талентованог романсијера који је користећи
предности и вредности косовскометохијског говорног подручја, специфичног
менталитета људи и њихове културе, потврдио речи Миодрага Павловића да је „у
традицији лепота коју чувамо, а не систем окова који нас спутава“. Стрма обала је „референцијални код“
(Принс, 2011: 172), јер упућује на једну културну позадину и различите корпусе
знања (психолошко, културолошко, историјско, књижевно). Овим романом Филиповић
је у историји српске књижевности обезбедио место родоначелника савременог
косовског романа (Андрејевић, 1988: 235); савременог, нарочито због тога што је
сав грађен у маниру згуснутог израза, продубљене психологије и филозофије
људског удеса, који веома подсећа на француски нови роман који се тада јављао.[6]
Педесетих година су на књижевну сцену Косова и Метохије ступили
поједини изузетно надарени књижевници, који су убрзо након објављивања својих
првих остварења, напустили ове просторе и преселили се у Београд. То су Данило
Николић и Божидар Милидраговић. Питање је у којој мери и по којим критеријумима
ове ауторе можемо подвести под курпус српске косовскометохијске књижевности? Уколико
би их искључили из овог корпуса (осим оних дела које су написали и објавили у
време када су живели и радили на овим просторима), отворило би се ново логичко
питање: да ли и дела објављена на самом крају XX века и почетком новог миленијума, на просторима изван граница
Косова и Метохије, чији су аутори били принуђени на сеобу бежећи од ратних
сукба, припадају овој књижевности? У обзир треба узети и податак да су нека од
тих дела објављена у издавачким кућама које номинално јесу косовскометохијске,
али са измештеним седиштима. С друге стране, нови миленијум је донео два
значајна романескна остварења која су написана и чији аутор живи на Косову и
Метохији и данас (Петар Сарић, у Штрпцу), али су романи објављени у водећим
издавачким кућама у Београду. Свој релитивно услован критеријум припадности
засноваћемо на чињеници да су писци педесетих година прошлог века добровољно
напустили своја књижевна и животна седишта, тежећи близини матичног тока српске
књижевности, док су писци с краја прошлог века без обзира на принудно место
боравка ван ових простора, и даље поетички, тематски и духовно били сродни и
блиски изграђеним токовима косовскометохијске књижевне традиције.
Упоредо са појавом нове жанровске форме романа педесетих година
прошлог века текао је развој других прозних облика (пре свега, приповетке, али
и драме), али је неприкосновена владавина поезије трајала кроз читав прошли
век. Уистину, тематска разуђеност, мотивска лепеза и широк дијапазон
најразличитијих врста песничког стварања далеко надилазе књижевна остварења у
форми романа. Ипак, значајан датум за књижевност Косова и Метохије јесте 1960. година када почиње да излази часопис Стремљења (први број је изашао 29.
априла), који ће означити једну нову етапу у развоју српске књижевности. Осим
поезије, приповедачке и романескне традиције, заснива се по први пут књижевна
критика као нужан пратилац и хроничар остварених резулата на тим пољима
(најзначајнијим књижевним хроничарима косовскометохијске књижевности можемо
сматрати Радомира Ивановића, Владету Вуковића, Вука Филиповића, Владимира
Цветановића, Драгољуба Стојадиновића, и касније, Даницу Андрејевић, Драгомира
Костића, Милоша Ђорђевића, чији су критичарски судови остали релевантни и
данас).
Шездесете и седамдесете године су биле и године поезије и године
приповедачке уметности. Значајан број књижевника који су касније изградити
репутацију врсних приповедача (Пера Стефановић) или романописаца (Петар Сарић),
кренуо је у књижевне токове поезијом. Роман и даље кванитативно није пратио
књижевну продукцију, али му је пут био отворен након романа Вука Филиповића. На
књижевну сцену тада ступа, такође прво песничким остварењима, аутор који ће
касније постати наплоднији романописац српске књижевности овог поднебља – Петар
Сарић. Његов први роман Велики ахавски
трг појавио се исте године када и две збирке приповедака: Узмаглице Миленка Јевтовића и Људска запрега Пере Стефановића (1972),
па би се ова година у извесном смислу могла узети као година победе прозног
исказа, али и поетичких новина и модернистичких струјања које су га
карактерисале.[7]
Негујући традицију реалистичког приповедања, П. Стефановић и М. Јевтовић су
одређеној мери успоставили духовни континуитет међуратне прозе, што на другој
страни имплицира извесно отимање из канџи владајуће политичке идеологије и
прокламовања идеала мултинационалности.
Петар Сарић, иако рођен у Црној Гори, свој литерарни ангажман али и свој живот
чврсто је везао за косовскометохијске просторе, чак и данас, живећи у Штрпцу на
Шарпланини. Сматра се „стожером савремене српске прозе на Косову и Метохији“ чија
је улога у утемељењу романа као форме изузетно значајна. Аутор је шест романа неједнаког обима али и
неједнаке уметничке вредности: Велики
ахавски трг (1972), Сутра стиже
Господар I и II (1979), Дечак из Ластве (1986),
Петруша и Милуша (1990), Страх од светлости (2005), Сара (2008) и Митрова Америка (2012).
Иако је започео као песник, Петар
Сарић свој
литерарни израз уобличио и идентификовао у форми романа. Његова
остварења надовезују се на линију стваралаштва Михаила Лалића, Миодрага
Булатовића, Григорија Божовића, Пере Стефановића и Вука Филиповића. У том
смислу значајне су везе које је успоставио са литерарном традицијом, паралелно градећи
аутентичан књижевни дискурс. У своју патријархално-етичку и хуманистичку свест,
Сарић је уградио модеран сензибилитет и модерну психологију ликова. Језик
својих романа Сарић је оплеменио завичајном лексиком Бањана, али и модерним
идиомима српског језика, што и сам потврђује: „Рођењем смо отуд где смо се родили, а душом увијек и
без остатка, с Косова“.
Први Сарићев роман Велики ахавски трг је у
књижевној критици оцењен различито – од критиковања стила, тематике и
неостварености идеје алегоријског романа до оцене да је то роман „без иједног
слабог места“ (Костић, 2002: 38). Овај роман јесте алегорија о имагинарном граду
Ахаву, „чардаку ни на небу ни на земљи“, који у многоме подсећа на наше градове
на југу Србије и с простора Косова. Овим романом Сарић је учинио
искорак напред у темама српске прозе на Косову и Метохији, али и у примењеном
приповедачком поступку. У томе је његов највећи успех. Роман обилује фантастично-алегоричним
елементима и њиме се актуелизују вечна питања смрти и апсурда, питања о смислу отпора
апокалиптичним претњама. Овај роман се може сматрати „нараторском генезом“
следећег Сарићевог остварења Сутра стиже
Господар.
Романом Сутра стиже
Господар Сарић
чини известан заокрет у свом стварању. Исприповедан у реалистичком маниру, он обухвата
традиционалну патријархалну црногорску заједницу тридесетих година XIX века из пишчевог
завичајног краја Бањани. Тема обрађена овим романом је свевремена и свепросторна,
јер је жеља за влашћу и господарењем присутна од постанка света, свуда и на
сваком месту. Овим романом Сарић је показао слику правог деспота оличеног у
лику Господара, али слику поданика и њихову немогућност да носе „терет
слободе“, о чему је писао и Достојевски у „Легенди о Великом инквизитору“, у Браћи Карамазовима. Сутра стиже Господар најављује и неке нове теме које ће Сарић
проблематизовати у следећим остварењима Дечак
из Ластве и Петруша и Милуша
(тема инцестуозности). Овај роман се може сматрати не само најуспелијим
Сарићевим остварењем (без обзира на то што је за неке касније романе био
награђиван престижним књижевним наградама), већ је достигао висок домет у
српској књижевности Косова и Метохије, па и шире. Зато је и назван „првим
правим датумом косовског романа“ (Андрејевић, 1988: 193).
Дечак из
Ластве је један
„уклети универзум“, прича о изолованом свету једног црногорског села и њена два
житеља – мајке и сина. Овај роман, према периодизацији коју је начинио
Д. Костић, припада артистичком периоду,
и та се тврдња темељи на неколико вредних запажања. Писан у духу
егзистенцијалистичког романа, он апострофира апсурд и бесмисао човековог
постојања, као и узалудности сваке борбе. Дотичући се граничних тема литературе
(инцеста), и служећи се и суровим, небрушеним, на моменте ласцивним језиком,
Сарић је, међутим, умногоме умањио утисак доброг кратког романа дубинског
психолошког профилисања личности мајке и сина. У митској атмосфери, Сарић приповеда
о једној скоро нестварној, паралелно постојећој цивилизацији, о мистерији
међуљудских односа, отвореније и непосредније него у претходним романима.
Необична композиција романа – уметање цртежа у текст,
додатно усложњава метафорички подтекст књиге.
Прожимање реалистичког и магијског
карактерише готово све Сарићеве романе. У роману Петруша и Милуша реалистичко и магијско постоје истовремено и
паралелно, допуњавајући се и међусобно објашњавајући: реалистичко је
приповедање мајке Петруше; магијко и фантазмагорично доминантни су у причању
ћерке Милуше. Две потресне животне приче испричане су у првом лицу, у
наизменичним контрастираним поглављима (непарна поглавља чине мајчину причу, а
парна ћеркину). Када се на крају ове две парелне приче стопе у једну линију,
затвара се судбински круг ова два несрећна живота. Овим романом Сарић наставља
ону линију српске књижевности која је проблематизовала снагу греха и злочина,
вруће крви и незадовољене путености, попут Боре Станковића у Нечистој крви и Иве Андрића у Аникиним временима.
Краћи роман Страх од светлости преставља увод у нови роман Петра Сарића Сара, којим је аутор досегнуо „магични
реализам“. Сара се може
окарактерисати као литерарно-психолошка студија, као прави породични роман у
коме се слика деоба браће Вукотића. Сара је вишедимензионалан лик, грађен по
узору на фаталне жене светске литературе, али је њена посебност садржана у
њеној узвишености, њеној лепој души
која је чини изузетним женским ликом српске литературе
(Јефтимијевић-Михајловић, 2011, 110). Низом метапоетских асоцијација и слика
Сарић је створио изузетан роман богате семантичке структуре и митског подтекста
једне породичне историје. За овај роман Сарић је награђен књижевном наградом
„Меша Селимовић“ 2009. године.
Најновији роман Митрова Америка аутору доноси још једну
престижну Просветину награду, којом је награђен 2012. године. Тиме је Сарић
евидентно постао најнаграђиванији косовскометохијски романсијер, из чега
произилази – и назначајнији. Митрова
Америка доноси новине у ову књижевност причом из дијаспоре – самоћом, тугом
и жељом за повратком у матицу. Иако модеран у тематици, просторном и временском
оквиру приче, овај роман ипак није успео да засени два велика Сарићева
остварења Сутра стиже Господар и Сара.
За свако књижевно дело, а нарочито роман,
може се рећи да трага за изворним садржајима човековог искуства и у складу са
посебним законима своје технике и своје психологије „представља синтезу свести
о човековом положају у свету и смислу његовог деловања у историји“
(Ковач, 1991: 9). За разлику од историчара или социолога, на пример, писцу је дата
могућност да изграђује властиту периодизацију историјских догађаја и властиту
типологију духовних и моралних вредности. У тој креативној представи
историјских збивања, био учесник или сведок збивања, човек се увек појављује
„као џелат или као жртва“, који у себи носи само личну драму, јер се у њему
прелама драма читаве епохе или читавог људског рода.
Романи Петра Сарића се у том
контексту могу тумачити као попришта људских драма појединаца, али и попришта
великих историјских збивања нашег народа. Иако везане за конкретно време и
конкретан простор, ове драме су универзалне и вечне. Спајајући реалистичко и
мистично, традиционално и модерно, прошло и садашње, лично и колективно, Сарић
се остварује као романописац традиционалистичке провенијенције модернистичког
сензибилитета. Зато је његово место и место његових романа у историји
целокупне српске књижевности јасно дефинисано.
Развојни континуум Сарићевих
романа важан је и за праћење историјског развитка српског романа на Косову и
Метохији. Временски интервал од четрдсест година досадашњег рада овог ствараоца
реципрочан је поетичким, историјским и аксиолошким метаморфозама ове прозне
форме српске књижевности. Крећући се од класичног реалистичког духа приповедања
са израженим осећањем поштовања традиционалних вредности нашег народа, преко
модернистичког и артистичког промишљања смисла људске егзистенције, Сарић је
„растао“ ка савршенијем уметничком поступку, модернијим и акуелнијим темама, не
губећи никада из вида елиотовски схваћен поредак или традицију.
Године 1972. у српску прозу се
укључује даровити књижевник Пера
Стефановић, познат као „сликар
старе Приштине“. Свој књижевни израз Стефановић је градио на традиционалној
вези са социјалном литературом, сходно пореклу, времену и политичким
опредељењима. Његову филозофију паланке чине мали људи чврстих моралних норми и
етичког кодекса понашања. Међутим, репутацију доброг приповедача[8]
Стефановић није успео да оправда и као романсијер. Три његова романа: Трауме (1985), Мрак долази са свитањем (1989) и Душе међу лавовима (1997), доприносе укупном квантитативном збиру
српских романа на Косову и Метохији, али нису упели да понове успех његових
збирки приповедака, нити да се озбиљније пореде са Господаром Петра Сарића или Стрмом
обалом Вука Филиповића. Роман Трауме
се може схватити као „покушај космополитизације косовске књижевности на српском
језику“ (Костић, 2002: 47). У књижевноисторијском смислу, роман је значајан као
први који је објављен на српском језику у једној покрајинској издавачкој кући. Суочавајући
бескрајним дуелима два интелектуалца на супротним странама нација, идеологија и
животних схватања, Виктора Драга – Југословена, виолонисту и бившег логораша и
Мака – Немца, архитекту, ратног пилота, који су се случајно срели у европској
престоници, Паризу, Стефановић је желео да унесе европски дух XX века и космополитску тему питања смисла Другог
светског рата.
Стефановићеви романи Мрак долази са свитањем и Душе међу лавовима ни приближно нису на
оној књижевноисторијској и аксиолошкој разини коју је аутор стекао врсним
приповеткама из живота старе Приштине. У роману Мрак долази са свитањем проблематизују се етичке дилеме кажњеника
који се враћа у живот који је њему одавно постао стран; информбиро, комунизам,
Совјетски савез се сагледавају из новог угла, али чини се, без праве временске
и објективне дистанце да би се кристалисале у довољно добар роман нове
тематике.
Новим романом Душе међу лавовима Стефановић је унео
једну сасвим нову историјску тему – рат у Босни деведесетих година прошлог
века. Иако се пишчева намера да представи сегмент из овог рата (трагична
судбина бањалучких беба) очитује као нови талас у српској књижевности Косова и
Метохије, где су савремена историјска збивања заменила традиционалне теме из
живота људи косовскометохијског историјског и митског тла, чини се да Стефановић
није имао превише успеха у томе. Због тога је ово дело, иако названо
роман-хроника (Владета Вуковић), остало у сенци других Стефановић књижевних
остварења.
Осамдесете године и почетак
деведесетих двадесетог века донели су у српску књижевност Косова и Метохије
„отрежњење“ – демистификацију филозофије људске егзистенције, окренутост новој
стварности у коме је човек разапет између тамног вилајета прошлости и сурових
окова комунистичког система – окренутост Истини као откровењу. С друге стране,
прослава шест векова од Косовске битке 1989. године вратила је српску
књижевност на путању традиције поштовања Косовског мита, као темеља српске духовности
и националног идентитета, коју су на овим просторима утемељили књижевници с почетка
прошлог века – Григорије Божовић, Зарија Поповић и Јанићије Р. Поповић. Стварајући
у тешким околностима политичке и националне суревњивости, у којима се глас
српства гушио на сваки могући начин, књижевници су својим стваралаштвом пружали
самосвојан отпор таквим идеолошким тежњама својих сународника Албанаца, под
чијом су све снажнијом пресијом покушавали да очувају властити стваралачки и
национални интегритет.[9] Зато се
овај период стваралаштва косовскометохијске књижевности, пре свега песничке –
јер су њени уметнички домети и даље сенили прозни књижевни израз, а самим тим и
роман – може означити и као окренутост себи, националним коренима и традицији,
али из савремене перспективе човека моденог сензибилитета.
На самом почетку осамдесетих
година допринос историји српског романа дао је један нови књижевник, чији је
литерарни израз, специфичан уметнички поступак, онеобичен архаичан језик, постао
препознатљив у савременој литератури Косова и Метохије – Јован Сарић. Први роман Бијело
копиле (1982) Ј. Сарић је објавио у доба пуне интелектуалне, стваралачке и
животне зрелости – у педесетдругој години живота. Две паралелне приповести, о
двама отпадницима живота, двама копилади, психијатру и његовој жени, обједињује
симболично и стварносно, мистично и реалистичко, језиком заумним, архаичним,
библијским, народним. Његову нарочиту вредност препознао је Милорад Павић, акцентујући
језички елемент романа: „Не само лексички и гномски, ова књига је осмишљена
реченицом која јој удара печат. Док запањени читамо, необична, језиком
неизмерно богата грађевина ниче пред нама. Готово се може рећи да је то
својеврстан споменик језику.“ Овај Сарићев најбољи роман је, по речима текуће
књижевне критике, помогао аутору да у југословенску књижевност „уђе на главна
врата“ (Андрејевић, 1988: 191).
Други роман Јована Сарића Обећано вријеме (1987) утопијска је
визија новог доба каквом тежи поручник Мирко, бивши угледник. Модеран
реалистички поступак који аутор примењује препознатљив је у синхронизованом
праћењу супротних светова, опозиција на плану село-град, традиционално-модерно,
прошло-будуће, национално-опште. У мрачним визијама маргиналија савременог
живота препознајемо одређене пројекције постмодернистичког романа Пекића и
Булатовића, чиме се Јован Сарић декларише као романописац који тежи да ухвати
корак са модерним струјањима у књижевном
животу матичне државе. Међутим, колико је претходним романом језик довео до
„новог читања“, толико је у новом роману управо због језика био критикован –
баналност, катаклизму, апокалиптичну и крајње неморалну стварност и свест
човека садашњице, Сарић је обојио „мрачним“ језичким идиомима који су често на
граници порнографске литературе. Та особина је пре резултат недостатка
самокритичности и аутоцензуре, него што произилази из мањка књижевног талента.
Трећи роман Рођен на ноге (1991) је такође на
граници антилитературе. Комплексан однос тројице браће, додатно усложњен
питањима хијерархије међу њима – резултира крајње проблематичним, скоро
апокрифним поимањем најстаријег међу њима као новог бога – демона, усуда зла и
манифестације свега нељудског. Огрезао у скаредним изразима, овај роман
превизали границе „доброг укуса“.
Најновијим романом Почивала (1996) Јован Сарић је извршио
радикалан заокрет проблематизујући дијаметрално супротне тематско-мотивске и
значењске аспекте из живота обичног, малог човека. Иако „није успео да изађе из
литерарног хаоса“ (Костић, 2002: 57), у коме се потиру логика приповедања и
логика времена, писац је овим романом унео новине и у свој стваралачки опус
промишљањем метафизичких питања постојања/непостојања Бога, кроз ликове Симане,
Дамњана, Босанке и других.
Појава Јована Сарића на
књижевној сцени косовскометохијске књижевности одразила се двоструко: његови
романи грађени, с мањим или већим успехом, на постмодернистичком виђењу света
који је досегао до мрачног дна свога бића, покушавали су да хватају корак са
токовима српске књижевности у централној Србији, у којој је роман проживљавао и
проживљава доба своје пуне зрелости. С друге стране, романи су значајни управо
због тих тематских новина, али и због одабраног језичког израза који је постао
аутетично сарићевски – мрачан, бизаран, апокалиптичан, баш као и слика света
која се у тим романима упоставља.
У годинама када се јавио Јован
Сарић, још један књижевник скренуо је пажњу књижевне јавности на себе, најпре
приповеткама, а потом и романескним остварењем – Ратко Поповић у роману Кукавичји
снијег (1992). Мада је роман објављен 1992, он је годинама, из непознатих
разлога, стајао у фијоци издавача, због чега његову књижевноисторијску
класификацију треба довести у контекст књижевности осамдесетих година. У односу
на свог савременика Сарића код кога је доминирао безнадежан осећај узалудности
борбе са силама мрака, Поповић је донео једно право тематско освежење,
представљајући ретроспективно, у исповедном духу, физичко пострадање старице
Крстиње.[10]
Међутим, ово није обична повест о страдању – то је романсијерски уобличена
пројекција историјских збивања прошлог века, почев од Балканских ратова, преко
Првог и Другог светског рата, у коме се нашла страдалница Крстиња као стена о
коју се одбијају таласи ратних ужаса. Поповић је успео да овим изванредно
конципираним романом од неколико насловљених поглавља, представи животну
филозофију српске старице која је самим својим рођењем на тлу иманентно
историјском и страдалничком – нужно борац за голу егзистенцију у којој се
смењују фундаменти среће и несреће.
Са Ратком Поповићем се завршава
један период у развоју српске прозе Косова и Метохије и наступа нови који је у
знатној мери условљен пробуђеним националним поносом и уверењем да се једино
подигнутим гласом може променити властити положај у свету историјске и
политичке неправде. Прослава шестогодишњице Косовске битке 1989. године и све
већа репресија коју су проживљавали српски књижевници, манифестовала се свешћу
о потреби враћања коренима српске духовности и културе – Косовском миту и
његовој ремитологизацији. Бурна политичка превирања, године рата и ужаса који
следе, нашле су своје упориште у текућој књижевној продукцији – поезији,
приповеци и роману. Kрајем осамдесетих година, у
пуном јеку припреме за прославу Косовске битке, појавила су се два романа
различитих аутора, али сличне тематскомотивске оријентације, примењеног
романсијерског поступка и невеликог књижевноестетског квалитета: Огњишта Вељка Михаиловића и Отети
завичај Милорада Рогановића
(1988). Савремена косовска драма метохијских Срба нашла је свој уметнички одраз
у роману Вељка Михаиловића, уз реминисценције на историјско подсећање сеоба под
Арсенијем Чарнојевићем. Централна прича Рогановићевог романа заснована је на
забрањеној љубави Србина и Албанке, док је шири контекст везан за савремена
политичка збивања, нетрпељивост и суревњивостова два народа. Међутим, ни један
ни други роман нису озбиљније заинтригирали књижевну јавност нити скренули
пажњу књижевне критике. Остао је углавном утисак да репортажне приче нису нашле
свој потпуни уметнички одраз у форми романа.
Међутим, почетком деведесетих
година српски роман косовскометохијске књижевности добио је два нова остварења
већ потврђеног прозног ствараоца, публицисте, песника и писца за децу – Безмуд (1992) и Самоћа (1993) Аца Ракочевића.
Своју животну филозофију борбе посматрану до тада из перспективе дечије
радозналости пред изазовима света, Ракочевић је стваралачки зрело и уметнички
надахнуто уобличио у два романа који су поетички и историјски оставили значајан
траг у текућој књижевној продукцији. Окренутост човеку, његовој примориналном
трагању за смислом сопственог бића, испитивање граница слободе и морала у
наказним годинама рата, декларишу овог књижевника као романсијера модерног
сензибилитета чији је уметнички израз успешно објединио његов списатељски
таленат, стваралачку и животну зрелост. Једном речју, он је изразити
представник тзв. артистичког периода
српске прозне књижевности овог поднебља.
Безмуд слика
разочараност човека у све вредности света и људи. Написан је у
постмодернистичком духу елаборације бесмисла, узалудности борбе сваке врсте,
мириса „трулежи“ која избија одасвуд: „Трула
Југославија, трула краљевина, трула мисао, трула филозофија. Све труло.“ У
времену изопачених политичких, националних и моралних вредности, јунак романа
губи веру у постојање било каквог смисла, што га дезоријентише у друштвеном и
социјалном смислу. Девијација света и човека очитује се и у савременим
историјским збивањима – тако романсијер у сложену структуру романа уграђује
епизоду о српским сељацима који су под сталним политичким притисцима кренули за
Београд 20. јуна 1986. године – на путу Истине и Правде.
Други роман Аца Ракочевића Самоћа у центар фокуса такође ставља
човека, али не његов удес у свету зла и коби, већ његову унутрашњу драму
преживљавања светског зла. „Анатомија самоће“ (Костић, 2002: 71) је комплексна
и метафизичка; сазнање о пропуштеном, промаклом, недоживљеном, недодирнутом,
сажето је у једну претешку реч самоћа,
којом се завршава свака од двадесетседам глава романа. У том контексту, Самоћа се може интерпретирати као успели
психолошки роман, „пејзаж душе“ у годинама које су косовскометохијском човеку
осим личног удеса, најављивале и колективну трагедију народа.
Крај XX века
на Косову и Метохији означио је актуелизовање историјских тема – Косово је поново постало
мучилиште, страдалниште и губилиште. Из тог историјског, политичког и животног
хаоса стварана је књижевност, али не више (или бар не сасвим) на истим географским
просторима и истим поетичким темељима. У изгону, на странпутицама живота,
српски књижевници са Косова и Метохије настављали су свој рад, сведочећи
свесрпско страдање. Тако је почетак новог миленијума означио нове почетке
српске књижевности Косова и Метохије, или, прецизније, књижевника са простора
Косова и Метохије. Залажући се за припадност овој књижевности само оних
књижевника који су живели и стварали на Косови и Метохији, не бисмо требали у
ту класификацију укључити књижевнике који су избегли са простора Косова и
Метохије, као што у њу нисмо убројали оне који су педесетих и шездесетих година
прошлог века из других разлога напустили ове просторе. Ипак, уколико се узме у
обзир књижевни континуитет и чињеница да су многи од њих наставили у истом
поетолошком духу, свакако се треба осврнути на њихов литерарни допринос.
Иако се тек у познијим годинама
окренуо роману као књижевној форми и мада су они написани и објављени изван
ових простора, у изгону, Радосав
Стојановић је постао признат и познат и као добар романсијер, који је репутацију
врсног приповедача, песника и публицисте стекао већ осамдесетих година у
Приштини. Он је један од најзначајнијих и најпродуктивнијих стваралаца који је
дао доринос српској књижевности и српској култури у годинама када се на сваки
начин потенцирала њена регионална маргинализација и духовна деградација. Од
осталих књижевника своје генерације, Стојановић се издвајао самосвојном
поетиком, јасно дефинисаним хронотопима – Косово и Метохија и јужна Србија, као
и специфичном фантастично-реалистичком наративном техником, до тада непознатој
српској књижевности на овим просторима.[11] Живот
људи власинског краја, људи печалбара, али и историјски и судбински тежак
положај човека у јужној српској покрајини, Стојановић је уобличио у три
изванредна романа, која без обзира што припадају новој ери српкске књижевности
креираној ратним дешавањима, представљају природни наставак књижевне традиције
коју је аутор понео у нову средину као своје духовно наслеђе: Дивљи калем (2002), Ангелус (2004) и Месечева
лађа (2005).
Романом Дивљи калем
Радосав Стојановић се, као и у великом броју приповедака, потврдио као сликар
јужњачке Србије, њеног специфичног менталитета и културе, са дражима али и
изопаченостима патријархалног живота. Овај косовки Бора Станковић добро познаје
јужњачког човека, његову исконску страст, опчињеност лепотом, али се не либи да
прикаже како страст за њом руши све устаљене моралне кодексе патријархалне
заједнице. Епизода
о Настасију Стојчићу и његовој снахи Јерини станковићевски улази у срж бића јужњачког
мушкарца и његову сложену психологију.
Два романа које је Стојановић
објавио ван косовскометохијских простора (као и Дивљи калем), као да настављају прекиниту књижевну традицију с
краја XX века. Проблематизовање косовске
драме аутор је започео романом Ангелус,
а наставио Месечевом лађом. Савремена
политичка, али и историјска збивања, међунационална мржња и страх пред оним што
доноси крај века, нашли су своју уметничку пројекцију у роману симболичног
наслова Ангелус. Стојановић је
несхватљиву тежину положаја Срба на Косову и Метохији уметнички уобличио и
поетички приближио читаоцу непосредношћу казивања, добро познатом и признатом
приповедачком техником, која је свој пуни израз добила управо у романима. Осуда
понашања власти, метафизика страха и корени мржње, само су неке од поетичких
полуга на којима се базира основна тема овог изузетног романа.
Месечева
лађа семантички
и хронолошки продубљује и наставља српску драму с краја века, али онеобичен
уметнички поступак, репроспекција у казивању и слике предратне Приштине, чине
кореспонденцију не само са напуштеним Косовом, већ и са остављеном српском
културном баштином која у новим просторима добија нова и шира значења.
Подсећање на зграду приштинског Народног позоришта, кроз сећања њеног имагинарног
управника на љубавна искуства и емотивне катарзе (Лазара Петровића, јунака
романа) и страхоте које је доживео доласком окупатора 1999. године, уводи у
књижевност савремену историју, али и наставља тематски и духовни континуитет
косовскометохијске књижевности на просторима који су географском и регионалном смислу
далеко од ње.
У међувремену, књижевници који
су остали на рубним територијама Косова и Метохије покушавали су да одрже
какав-такав континуитет у свом и стваралаштву књижевности ове покрајине,
опирући се на тај начин свеколиком ратном злу, националном истребљењу и личном
поразу. На обронцима Шар-планине Петар Сарић је на почетку новог миленијума
објавио два значајна романа (Сара и Митрова Америка о којима је било речи
раније), чиме је у правом смислу речи настављена романсијерска традиција и
књижевна продукција, иако у тешким поратним годинама и на окупираној
територији. На северној страни Косова се огласио Тома Радосављевић са знатним
бројем романа савремене косовске тематике, који се, нажалост, не могу узети у
обзир при озбиљнијој књижевноуметничкој и естетској валоризацији, упркос добрим
идејама на којима су романи грађени (Јаничар,
Суђење боговима, Године ужаса, Циганче, Очеви, Оплакана Србија).
Историјски преглед развоја
романа на Косову и Метохији показује природу и дух књижевности настале на
једној територији која је у контексту историје, уметности, културе и мита
нарочито значајна у тренуцима када се решава вековна проблематика њене одрживости
у границама матичне државе Србије. Кроз развој ове прозне форме могуће је
пратити све политичке, идеолошке и књижевнопоетичке метаморфоре кроз коју је
пролазила српска књижевност и њени ствараоци почев од средине прошлог века.
Прозна књижевна традиција која је на почетку XX века
утемељена у стваралаштву неколицине приповедача изузетне даровитости, али и
степена образовања тог времена (Григорије Божовић, Зарија Поповић, Јанићије
Поповић), прекинута је у годинама између два светска рата, али се педесетих
година јавља нова, окренута савременим темама и духу тадашњег времена. Политички
и друштвени преображаји у јавном животу најјасније су се одразили и на књижевни
живот и промене унутар њега, али чини се нигде тако снажно као на територији
јужне српске покрајине. Последице су биле двоструке: с једне стране, дошло је
до изолованости ове књижевности од књижевности матичне државе; с друге стране,
таква изолација је развила одређене поетичке специфичности литературе стваране
на српском језику.
Бурна еволуција прозне форме
романа у српској књижевности, од романа модерне с краја XIX и почетка XX века, преко авангардног, поставангардног и егзистенцијалистичког
романа, до новог романа средином века и постмодернистичког романа последње
четвртине века, имала је веома слаб утицај на прозно стваралаштво српске
књижевности Косова и Метохије. Појава романа на овим просторима везана је тек
за 1957. годину (Трагови Вука
Филиповића), у време када је ова жанровска врста већ доминирала у матичној
књижевности. Општи је утисак да роман нигде није био тако чврсто везан и
условљен владајућом политичком и духовном климом, која је пропагирала идеју братства
и јединства, истовремено потирући српске духовне корене из којих су поникла
најбоља остварења у историји српске књижевности. Таква политичка и књижевна
атмосфера највећим делом је и ограничила уметничке домете романа као форме на
овим просторима који је од самог појављивања био у квалитативном и
квантитативном смислу у сенци песничке традиције.
Ипак, и у тако тешким временима
по српску културу и књижевност, и упркос њима, поједини даровити књижевници су
настојали да помере и прошире границе ове књижевности, обезбеђујући јој живот
кроз читаоце. Писан у духу новог доба политичке идеологије, социјалног реализма
и наметнутог модела мултинационалности и мултикултуралности, српски роман на
Косову и Метохији на својим почецима нема никакве поетичке, тематскостилске ни квалитативне
везе са романом ствараним на подручју централне Србије и Југославије. Кидајући
везе са традицијом, писци се окрећу косовскометохијском друштвеном и културном
миљеу, сликама живота из других националних средина, као да немају своје.
Међутим, вишегодишња репресија и тенденциозна маргинализација српске културе и
духовности створиће код српских књижевника отпор и пробудити националну свест и
савест, заспалу током година комунистичке владавине. Већ почетком осамдесетих
година јављају се романи модернистичке провенијенције у којима проблеми и
питања која муче човека савременог доба заузимају централно место: питање
смисла људске егзистенције, његовог положаја у свету свеопштег зла, узалудност
и апсурдност сваке борбе. На овим тематским и метафизичким постулатима
успостављала се, најпре несвесно а затим и свесно, веза и контекст са романом
матичне књижевности Србије. Прослава шестогодишњице Косовске битке 1989. године
заувек је окренула токове српске косовскометохијске књижевности – писци се
окрећу себи, свом националном етимону, потврђујући и подсећајући на корене свог
националног и културног идентитета, своје духовности и своје историје.
Крај XX века донео је крупне историјске промене, са
којом се нужно променила и сама књижевност. После геноцидне агресије спроведене
на Косову и Метохији, државног и националног пораза који је доживео српски
народ, а са њим и култура и књижевност, српска проза је проживела и проживљава
најтежи кризни период. Ратне страхоте, погроми и сеобе учинили су да се прекине
деценијски континуитет књижевног израза, а да се у расејању пишу дела за која
више ни само нисмо сигурни да ли их можемо назвати косовскометохијским романима
или њихове ауторе косовскометохијским писцима. Њихова поетика нужно је везана
за последње историјске догађаје јер су и сами аутори били актери у креирању
нове историје која је српском народу одузела право на властиту територију, њену
културну и духовну баштину. Територија на којој су зачети корени српске
државности и духовности постала је митска пројекција у књижевности настале у
расејању. Тематизација актуелног историјског тренутка тако је постала новим
моделом романа, баш као што је историја нашла своју уметничку пројекцију у
приповеткама прозаиста један век раније.
Литература
Андрејевић, Даница. 1988. Портрети косовских писаца. Приштина:
Јединство.
Андрејевић, Даница. 1998. Српски роман XX
века. Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства.
Андрејевић, Даница. 2006. „Савремена
српска поезија Косова и Метохије (Лирске идеје косовскометохијске поезије у
контексту матичне књижевности у другој половини XX века)“. Баштина, 20/2,
стр. 253-254.
Бахтин, Михаил. Проблеми поетике Достојевског. 2000. Превела с руског Милица
Николић. Београд: Zepter
Book World.
Бован, Владимир. 1995. „Народно стваралаштво и књижевност“. Косово и Метохија током векова ЗУБЉА,
приредили др Василије Крестић и др Ђорђе Лекић. Приштина: „Григорије Божовић“.
Вучковић, Радован. 2005. Модерни
роман двадесетог века. Источно Сарајево: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Денић, Сунчица. 2004. „Књижевност на Косову и Метохији између два
светска рата (кратак преглед)“. Баштина, свеска
17. Приштина – Лепосавић: Институт за српску културу, стр. 79-96.
Деретић, Јован. 1981. Српски роман
1800-1950. Београд: Нолит.
Деретић, Јован. 1997. Поетика
српске књижевности. Београд: Филип Вишњић.
Ђорђевић, Милош. 2004. Дело Вука
Филиповића. Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску
културу/Приштина – Филозофски факултет.
Жмегач, Виктор. 1991. Повијесна
поетика романа. Загреб: Графички завод Хрватске.
Зорић, Павле. 1980, Дух романа.
Београд: Београдски издавачко-графички завод.
Ивановић, Радомир. 1971. Књижевно
стваралаштво Косова на српскохрватском језику. Приштина: Јединство.
Ивановић, Радомир. 1976. Тумачења
савременог романа. Загреб: Аугуст Цесарец.
Јашовић, Предраг. 2006. „Шта је то књижевност Косова и Метохије“. Баштина,
свеска 21. Приштина – Лепосавић: Институт за
српску културу, стр. 57-77.
Јефтимијевић-Михајловић, Марија. 2011.
„Мудрост, лепота и хармонија: о заснованости естетичког тумачења Саре Петра Сарића“. Баштина, свеска 31. Лепосавић: Институт за српску културу –
Приштина, стр. 101-118.
Ковач, Никола. 1991. Простори
романа. Београд – Приштина: Просвета – Јединство.
Костић, Драгомир. 2002. Српска
проза на Косову и Метохији 1945-2000. Лепосавић: Институт за српску културу.
Палавестра, Предраг. 1972. Послератна
српска књижевност 1945-1970. Београд: Просвета.
Парандовски, Јан. 1964. Алхемија
речи. Превео с пољског Светозар Николић. Београд: Култура.
Принс, Џералд. 2011. Наратолошки
речник. Београд: Службени гласник.
Радовић, Миодраг. 1987. Књижевна
аксиологија: проблеми и теорије књижевног вредновањау двадесетом столећу.
Нови Сад: Братство-јединство.
Тутњевић, Славиша. 1997. „Књижевност Старе и
Јужне Србије у свијетлу регионалног поимања књижевности“. Књижевност Старе Србије до Другог светског рата. Београд: Институт
за књижевност и уметност – Балканолошки институт САНУ.
Хамваш, Бела. 1996. Теорија романа. Превод и поговор Сава Бабић. Београд: Студентски
културни центар.
Рад је објављен у зборнику: ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА РОМАНА И ЊЕГОВО МЕСТО У
КЊИЖЕВНОЈ ТРАДИЦИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ: историјске тековине Србије на Косову и Метохији и изазови будућности (Научни скуп, Београд, 7-8. октобар 2013), Зборник 1, Универзитет у Приштини, Косовска Митровица, Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије,2013, стр. 63-84.
[1]
Видети више: Предраг Јашовић, „Шта је то књижевност Косова и
Метохије“, Баштина, свеска 21,
Приштина-Лепосавић, 2006, 57-77.
[2]
Филиповић је, ипак свој највећи књижевни реноме стекао као критичар
и теоретичар књижевности, са специфичним стилистичко-поетичким критичарским
методом. Аутор је пет монографија о истакнутим српским писцима (Иви Андрићу,
Вељку Петровићу, Стевану Раичковићу, Растку Петровићу и Бори Станковићу), као и
чувеног метатеоријског огледа „Поетика Виктора Шкловског“, која је преведена на
руски језик.
[3]
За овај роман Вук Филиповић је награђен трећом наградом на конкурсу
Народне просвјете из Сарајева 1957, у конкуренцији 69 романа, чиме се
првенствено желео афирмисати овај нови књижевни жанр на просторима јужне српске
покрајине.
[4]
Књига Драгомира Костића Српска
проза на Косову и Метохији 1945-2000 (Институт за српску културу –
Приштина, Лепосавић, 2002) значајан је прилог проучавању прозе, будући да је
претходни књижевноисторијски преглед изашао скоро 30 година раније (Радомир
Ивановић, Књижевно стваралаштво Косова на
српскохрватском језику, Јединство, Приштина, 1971), па самим тим није
укључио све релевантне ствараоце ове жанровске оријентације, док књига Д.
Андрејевић Портрети косовских писаца
(1988) даје општи преглед стваралаштва, и прозног и песничког, књижевника са
простора Косова и Метохије различитих националности.
[5]
Периодизацију српске књижевности Косова и Метохије раније је
извршио и Владимир Бован, мада она није имала значајнијег одјека код других
историчара књижевности, будући да су је сматрали заснованом на хронологији
политичких, а не књижевних догађаја: „Када бисмо, ради боље и детаљније
прегледности књижевног стваралаштва на српском језику после II светског рата, хтели да некако разделимо њен развој на периоде од
1945. до 1993. године, можда би најбоље било да се направи једна подела
хронолошког типа и да се поједини периоди омеђе неким значајнијим догађајима у
њеном развоју или у развоју друштва, где су ти догађаји утицали и на књижевност
или се рефлектовали у њој. Ако бисмо гледали књижевне појаве и друштвено важне
догађаје, можда би најбоље било поделити њен развој на три периода. Први би
обухватао време од појаве листа Јединство
1945. године до појаве часописа Стремљења
1960. године. Тај период је карактеристичан по окупљању и одабиру талентованих
стваралаца око овог листа. Други би период могао обухватити време од 1960. до
1981. године који је карактеристичан брзим развојем издавачке делатности Срба
на Косову и Метохији и афирмацијом већег броја књижевних стваралаца. Трећи би
период, можда, требало да обухвати време од 1981. године до сада 1994., који је
карактеристичан по извесном застоју у развоју и по чвршћем уклапању ове
књижевности у српску матичну књижевност, као и по објављивању већег броја
књижевних остварења писаца с Косова и Метохије у другим крајевима Србије и
Југославије“ (Бован 1995: 223).
[6]
А.Р. Грије: Гуме (1953), Очи које све виде (1955), У лавиринту (1959); С. Бекет: Молоа (1951); М. Битор: Распоред времена (1956), Измењена одлука (1957); К. Симон: Ветар (1957) (Костић, 2002: 22)
[7]
Упркос овој чињеници, српска проза је и даље била на маргинама
књижевног живота на шта указује и податак да је само годину дана касније (1973)
у Београду објављено двотомно издање савремене српске књижевности на Косову и
Метохији, али у њему није било места за прозу, већ само за поезију и критику.
Као да проза већ није узела маха и није показала своје уметничке домете у
стваралаштву књижевника овог поднебља (Савремена
српска књижевност Косова I
и II, приређивачи: Драган Стојадиновић, Петар Сарић,
Радосав Златановић, Просвета, Београд, 1973).
[8]
Најпознатије су му збирке приповедака: Рањено стабло (1974) и Свилене
нити (1978).
[9]
Многи књижевници су и сами били сведоци страшних репресија које су
вршили Албанци на свим пољима културне делатности Срба. Свој револт они су
изразили у Отвореном писму Друштву књижевника Косова, у јесен 1985. године. Ова
јавна побуна је била само увод у даље национално буђење и отпор који су пружали
у годинама које следе.
[10]
Према овом роману снимљена је и монодрама „Мученица Крстиња“, која
је извођена више од шездесет пута.
[11] Стојановић је објавио
осам збирки приповедака: Аритонова смрт (1984), Апокрифне приче (1988), Мртва
стража (1988, 1997), Крај света
(1993), Господар успомена (1996), Молитва за
дечанску икону
(1998), Христови сведоци (2001) и Власинска свадба (2004). Објављена су и два
избора његових приповедака Живи зид (1996) и Црнотравске приче (2002).
Нема коментара:
Постави коментар