Одговарајући на позив
уредника магазина Зенит Срђана
Станишића да, у оквиру врло подстицајне теме „Дело које волим“, издвојим нешто
што посебно заокупља моју пажњу, одмах сам се определио за скулптуру Богородице
са малим Христом, која се налази у цркви Соколици на северном делу Косова и
Метохије. Та скулптура, Богородица Соколичка, није била позната јавности све до
1920. године, када је открио један од најзначајнијих српских песника XX
века,
изузетна, многострана стваралачка личност – Растко Петровић. У то време,
непосредно после завршетка Првог светског рата, када наступа, може се сасвим
оправдано рећи, својеврсна ренесанса српске уметности, Растко је поново дошао у
домовину, Србију, сада већ у саставу нове државе, Југославије. Као
четрнаестогодишњи дечак, негујући рањенике, прошао је са српском војском славни
пут кроз Албанију, одакле је, да настави школовање, стигао у Француску. А
убрзо, 1920. враћа се у Србију, и то са осећањем велике љубави према отаџбини и
са посебним интересовањем за српску уметност средњег века, нарочито за фреске у
српским средњовековним манастирима. „Отаџбина је тако огромна, фантастична:
земља јој је још изривена од граната, шанци су још непокривени маховином. Жеља
да се пређе све унакрст. Путовања. Реке. Шуме...“, каже Рстко у текст „Општи
податци и живот песника“. Одмах на почетку путописа „Света сељанка са Косова“,
посвећеност открићу поменуте скулптуре, песник саопштава: „...стигавши из даљине
у земљу, и још сав уздрхтао од радости да је могу видети, лутах дугих месеца по
горама и шумама;... а у време свог детињства нађох се пред средњим веком,
мешајући свој живот са... сенкама које бацаху средњовековне грађевине цркава,
црвенијих но и једно воће јесење“. „Сенке средњовековних грађевина цркава“,
међутим, нису ни тада, као ни данас биле слободне за кретање српског живља, за
„словенског сељака или мирног трговца“, који су пресретали „арнаутски
насилици“, иначе, у дневним сусретима, за тржишних дана, „са потпуно наивним
безазленим изразом лица“. „Требало је кретати се и ићи напред са хиљаду
предострожности, скоро инстинктивно као животиње“, чак и у правцу где се, како
се песнику „извесни познаници“ скренули пажњу, „међ гребенима налази један
манастир из времена немањићког, и једна Богородица коју сматраху чудотворном“.
„Сав узбуђен и на помисао“ да би он можда могао бити „први“ „културни човек“
који ће „походити задужбину“, Растко Петровић, уз чуђење арнаутских брђана због
његове жеље „да иде у планину ради неке црквице, ради науке“ и још веће
изненађење пропраћено ироничним коментаром да се „уопште има чега било...
страшити“, напорно се приближава своме циљу, „по једном врло оштром терену,
пустошеном без престанка.“ Песник запажа: „малени словенски сељак који нас је
поздравио са свога прага одавна већ не сеје овде где је сигуран да би му жетва
била од брђана спаљена. Онде су издалека погодили истим метком младу жену скоро
доведену и њено чедо под срцем. У својој дугој, бескрајно белој кошуљи, стајао
је он ту тако миран и тужан“.
Растко Петровић се, дакле, 1920. године тако
приближавао своме великом открићу – готово на бајковит начин тешког допирања до
скривеног блага или до места на којима се чувају прелепе светиње. Али, све је,
упркос великом естетском узбуђењу, било тада засенчено суровом стварношћу, као
што су и данас, готово читав век после Растковог открића, бројни српски
манастири и цркве на Косову и Метохији разорени и попаљени. А у читавој околини
Соколице нема ниједног српског, словенског „сељака“, нити његове породице, који
би нас „поздравили са свога прага“. Једино монахиње окружене албанским живљем,
самују уз своју Богородицу у том сада женском манастиру. На крају Растков
сусрет са Богородицом Соколичком прати готово епифанијски узлет његове
душевности. Треба запамтити песникове речи, које, записане у тренутцима његове
узбуђености, садрже неколико луцидих открића важних не само за ово уметничко
дело него и за историју српске уметничке критике: „Црква манастирска беше једна
четвртаста, сиромашна грађевина, без икаквог архитектонсог стила, али садржаше
у себи један мраморни кип боје старе слоноваче, природне величине, јединствен по
својој лепоти: представљаше Богородицу која држи маленога Христа на коленима.
Сродна сличним киповима који бејаху тесани од дрвета у Падови, око XII столећа, превазилажаше
својом уметношћу и њих и све бизантске
скулптуре које су дотле виђене. Али ми требаше читави један сат да је ослободим
од одела и накита којим је претрпаше сељани, укопавајући је тако кроз дуги низ
година у своја народна богатства и машту, да би јој захвалили доброчинства и да
би је обожавали. Једино се њено слободно лице могло сагледати. Откривајући тако
први пут једно ново ремек-дело, бејах узбуђенији, грозничавији но икад у
свом животу“.
Милослав Шутић, „Богородица Соколичка“ (одломак из есеја), Подрхтавање смисла: теориско-естетчка
истраживања, Службени гласник, Београд, 2009.
Нема коментара:
Постави коментар