Књижевно стваралаштво Петра Сарића,
романописца, приповедача, публицисте, који и данас живи и ствара на
косовскометохијским просторима, у Штрпцу, широј књижевној јавности у
националним и регионалним оквирима постао је познат тек пошто је за роман Сара награђен књижевном наградом „Меша
Селимовић“ 2009. године. Пре Саре
Сарић је објавио романе Велики ахавски
трг, Сутра стиже Господар, Дечак из Ластве, Петруша и Милуша, Страх од
светлости, а 2012. године је из
штампе изашао и роман Митрова Америка,
за који је награђен „Просветином“ наградом. Такође, аутор је и неколико збирки
песама. Сарић се сматра зачетником модерног романа на Косову и Метохији, како
формом тако и садржином, бавећи се проблемима савременог човека и феноменима
савременог друштва.
Петра
Сарића су од самог почетка заокупљала питања постанка, смисла човековог
постојања на земљи, питања морала, слободе и коначности свега. Креативни нуклеус Сарићевог ставаралаштва везан је за почетак (архетипско, митско, легендарно,
стварање света, Библију, рођење, детињство) (Јефтимијевић-Михајловић, 2011) На
то је и сâм указао у једном интервјуу:
„Без
почетка, без његовог заметка, не отвара се ни мисао. Ни Земља, ни Небо, ни
Светлост, ни Тама. Почетку претходи почетак кога, некад дуже, некад краће, нисмо
свесни. Тај почетак, касније, прелази у најобичније догађаје које се хиљадама
година понавља. Тако је, на пример, с нашим настанком, рођењем. Тек с њим
разлике, једна за другом, излазе на видело. И ми, што се разлике множе, све
више личимо на себе.“
Овим реченицама Сарић је експлицитно изразио приману
везаност за јунговски схваћено колективно несвесно, архетипско, али и за
Елиотов поредак и традицију, у коју се несвесно уклапамо. Међутим, оно што из
овог цитата не можемо закључити, а на чему се инсистира у највећем броју
романа, јесте фројдовски схваћена хипотеза о улози сексуалности у људском
животу и њихова манифестација у породичним односима. Уопште гледано, Сарић је
знатан део свог опуса посветио човеку као биолошком и мислећем бићу, али и
његовим положајем и односима унутар заједнице какве су породица, друштво, и то
и у синхроној и у дијахроној перпрективи.
Невелики роман Дечак
из Ластве (1986), којим се бавимо у овом раду, није био у фокусу досадашње књижевне критике. Маргинализовање
и заобилажење овог књижевног дела можемо правдати чињеницом да се нерадо говори
о ономе што се граничи, а некада и коси са основним етичким принципима и
нормама породичних и друштвених односа, нарочито уколико је реч о универзалној
табу теми какав је инцест. Специфичност овог
романа садржана је, између осталог, и у томе што носиоце драме чине два јунака
– Мајка и Син, чији је комплексан однос приближио ово књижевно остварење
граничним темама литературе – проблему постојања и/или непостојања инцеста.
Непристајање на живот по концепту подразумеваних друштвених норми и последице
такве одлуке утицале су на деградацију односа главних ликова и њиховно морално
и физичко пострадање.
Радња романа Дечак
из Ластве догађа се крајем Другог светског рата и смештена је у мало црногорско
село – Ластву, која има свега два становника – Мајку и Сина. Ови убоги Лаштвани („они нису људи, само обличјем личе на нас“),
оптерећени су вековним проклетством своје лозе. Њихови преци учинили ду страшан
злочин убивши мајсторе који су градили цркву. Због тога су морали да беже, али
је у селу остала једна трудна жена која је била на порођају. Рођењем њеног сина
(зачетог инцестом) започиње уклета лоза Којадиновића, која је после много
векова спала на Мајку и Сина (о пореклу Којадиновића говори се у неким ранијим
романима). Ластва је постала уклети универзум, тамни вилајет, у који човек не
залази јер се боји божије клетве. Промена настаје онда када Мајка покушава да
Сина изведе из Ластве у свет, али он после вишегодишњег школовања у Никшићу, разочаран у свет и у човека, бежи назад
у Ластву, Мајци, својој уклетој крви и својим коренима.
Иако невелик обимом, овај роман отвара низ комплексних
питања попут ових: Које су границе људске слободе? Може ли човек поћи од нулте
тачке, раскрстивши са традицијом, коренима, породицом, генетским
предиспозицијама? Да ли је свет без етике свет без Бога? Будући да је роман
заснован на психолошкој, социјалној и филозофској утемељености, неопходно је
одговорити на питање: у којој
мери кореспондира са елементима
психологије, религије и социологије? Овако конципирано истраживање једног
књижевног дела захтевало би темељан мултидисциплинаран приступ и врсно
познавање поменутих научних дисциплина. Зато ћу се у свом излагању ограничити
на изучавање оних аспеката дела који су у интеракцији са психологијом, тачније
оних аспеката који омогућавају тумачење у психолошком кључу. Поменимо само да
се о вези књижевности и психологије више пута расправљало у теорији књижевности
али и другим научним дисциплинама (једно поглавље чувене Теорије књижевности Ворена и Велека носи наслов „Књижевност и психологија“, потом Психологија
књижевности Лава Виготског, „О односима
аналитичке психологије према песничком уметничком делу“ К. Г. Јунга, расправе Николаја Берђајева, а код нас су се односом књижевности
и психологије бавили Никола Милошевић, Владета Јеротић, Жарко Требјешанин, Зоран Глушчевић и други) (Р. Велек, О. Ворен, 1974).[1]
Нас се у овом случају тиче само изучавање „психолошких
типова и закона“ у проучавању књижевног дела, у овом случају романа Дечак из Ластве, где је осим
интерпретативно-аналитичког незаобилазан психоаналитички приступ.
Тежиште драме у овом роману налази се у демаскирању
односа у једној патријархалној породичној заједници, која у својој основи нема
здраво, морално нити друштвено прихватљиво утемељење. Један изразити хронотоп –
кућа, просторни је оквир драме у
којој се разрешавају комплексни породични односи између мајке и сина, додатно
усложњени инцестуозним пореклом предака. Мајка и син су сложене људске јединке
чији су индивидуални крахови највећим делом условљени наслеђеним обрасцем
понашања, који затим доводе до колективне трагедије – нестанка породице.
Персонализованом психолошком нарацијом (монологом, испрекиданим дијалогом,
замишљеним дијалогом, причањем у сну), писац је читаоца увео у свет мрачних
тајни једне породичне заједнице чије су импликације далекосежне. Писац
апострофира значење речи Мајка и Син, тако што их пише великим почетним словом.
У студији „Страх од
жене као психопатолошки и митски знак“, у књизи Човек и његов идентитет, Владета Јеротић
пише да је женину улогу и положај у свету, на архетипски начин одредила
чињеница да је жена та која рађа, доноси нови живот и самим тим представља
извор плодности. С друге стране, људско одојче, као најнемоћније биће у природи,
неумитним везама упућено је на потпуну зависност од мајке која треба да
представља извор осећања сигурности, заштите и љубави. Ове чињенице утицале су
на то да мајка постане божанство које су обожавали сви стари народи.
Матријархат је, између осталог, могао настати и као природна последица
обожавања жене као бића које рађа (Јеротић, 2003).
У митологијама многих народа света јавља се велика мајка,
мајка богова и свега што живи. Симбол велике мајке има посебно значење у
архаичном мишљењу и представља основу за Јунгову теорију архетипова. Код неких
народа позната су три аспекта Велике богиње: света невеста, жена мајка и
краљица подземља, тј. Вештица (Станчић, 2011). Трострука богиња је истовремено
персонификација примитивне жене која се испољава у два вида: као жена стваралац
и жена уништитељ (вечити антиподи попут Ероса и Танатоса) (Станчић, 2011).
Највећа мајка хришћанства јесте Исусова мајка, Богородица. У многим земљама
света мајке се славе на Мајчин дан, док је у Србији за њих везан
световно-религиозни празник Матернице који се слави две недеље пре Божића. У
хришћанству се Девица Марија слави као Мајка Божија. За мајку су везане народне
пословице попут ове: „Оног дана кад мајка умре, почиње старост“. „О небу и мајци никада не говоримо довољно добро“. Индијска
пословица каже: „Мајка је божанство, а отац богатство дома“. Или: „Мајчина
клетва је молитва“.
Мајка је централни
мотив многих великих књижевних остварења домаће и светске литературе. Сетимо се
само наше народне књижевности: Хасанагинице, Гојковице из песме „Зидање Скадра“, и највеће страдалнице – мајке девет Југовића.[2]
У Сарићевом роману Мајка је вишедимензионалан лик; она је
архетип страдања, Велика Богиња, али и жена-демон. Мајка обухвата све димензије
значења – од јунговски схваћеног архетипа мајке који у извеном смислу опонира
Фројдовим индивидуалним „комплексима“, потиснутим
у подсвест, до митолошке богиње Мајке. Најважнији митолошки архетип или
архетипска митологема (поред архетипа „деце“, „сенке“, „анимуса“ („аниме“), „мудрог старца“ („мудре старице“)) за Јунга је „мајка“ (Мелетински, 2011). Она изражава „вечну и
бесмртну несвесну стихију“[3].
Сарићев роман нас у извесном смислу враћа у време
матријархата, јер је жена, а пре ње њена мајка, и мајка њене мајке, била та
која је задужена за продужетак лозе. Мушкарац је неписаним правилом Лаштвана на
маргинама породичних односа: он је најчешће случајно изабран припадник мушког
рода (изван Ластве) чији је основни и једини задатак да Ластви обезбеди
потомка. Из овако конципираног уређења произилазе психолошке и социјалне
претпоставке супротне очекивањима друштва и света. Ослобађањем људске мисли од
традиционалних и религиозних оквира отварају се невероватне границе слободе из
којих проистичу различити начини виђења света и интеракције са њим. Следсвено
томе, Сарићеви јунаци су атипични ликови у атипичној заједници, који су у
перспективи света жигосани као друштвени отпад. За Ластву се говорило да је „жива рана усред Бањана!“ (Сарић, 1990). „За рану на људском тијелу има сто мелема, за ову на земљи
ни једног!“ (Сарић, 1990). Томе највећим делом добриноси историја настанка овог
кршевитог, скоро митског места, чији становници у себи носе знак „нечисте крви“. Али томе доприноси и позиција Мајке као утемељивача и
носиоца породичне лозе, чији је утицај на сина неприкосновен. Она је велика
заштитница и тамна сенка штићенички повијена над својим потомком. Она обликује
дечакову перспективу поимања света као велике јаме безданице, као извора
свеколиког зла, чији је становник Човек.
Овде је јасно успостављена диференцијација између Света и Ластве, између људи и Лаштвана: „они само обличјем личе на нас и више ничим!“ „Ластва има тебе и мене, не бој се! Нас двоје смо њени људи!“ (Сарић, 1990).
Будући да је од рођења упућен једино на мајку,
створитељку и хранитељку, Син (безимени, који тек касније у годинама проведеним
у школи добија име Тугомир) развија у свему специфичан однос са мајком. У
поменутој Јеротићевој студији каже се да постоји још један значајан фактор који
чини жену и мајку, колико неопходном и незаменљивом у развоју детета, толико и опасном за
овај развој. У важним тренуцима развоја, када дете почиње у себи да развија
своје Ја, дакле, почиње развој његове индивидуалности, нека тамна, инертна,
инстинктивна конзервативност мајке покушава да задржи овај развој даљим
инсистирањем на „екстраутериној ембрионалној вези“ са њом (Јеротић, 2003). Из
овога се рађа страх од мајке и њене њене превелике потребе за заштитом. Јеротић
наводи примере бајки у којима се женско биће често појављује као змај кога
херој мора да убије да би освојио принцезу, која није ништа друго него његово
право Ја, његова самосталност и индивидуалност. Представа жене као вештице која
гута децу, као у Ивици и Марици, има истоветно значење (Јеротић, 2003).
Сарићева јунакиња има исти пренаглашен
заштитнички инстикт очувања потомства од опасности света, из које ће се потом
родити дечакова жеља за Мајком као сексуалним објектом, тј. Едипов комплекс. У стручној
терминологији, Едипов комплекс је поистовећивање са истополним родитељем. То,
другим речима, значи љубав према једном родитељу, а антагонизам према другом.
Фројд је у њему видео отворен израз инфантилне еротике, која је усмерена на
мајку и побуђује љубомору на оца. У роману који је премет овог истраживања отац
детета (Сина), непознати Билећанин – Турчин, чија је улога у историји Ластве
била да обезбеди продужетак врсте, појављује се само у Мајчиним
реминисценцијама. Међутим, сећање на њега везано је за његово завештање да
дечак, када за то дође време, мора изаћи из Ластве и кренути у школу, у Свет. Јер, „Ластву мора да побједи
човјек!“ Управо се у чињеници да је отац инсистирао на великој промени, могу
тражити разлози дечаковог отпора према Свету
и његовог повратка у Ластву. Са израженим цртама Едипалног комплекса, Син је
гајио отворено непријатељсво према оцу којег никада није ни упознао.
Корене овог комплексног односа Мајке и Сина у
Сарићевом роману можемо пронаћи и у њиховим генетским предиспозицијама, будући
да њихов предак има инцестуозно порекло. Та „непозната болест“, како је писац
назива, нападала је дечака још када је имао пет година. Тада га је „сналазило
зло, нападало га, узимало му живот“ (Сарић, 1990). У тим тренуцима је дозивао
Мајку да га спасе „из чељусти зла“. То је у сагласности са Јеротићевом тврдњом
да су „све менталне болести производ породичне историје“, а да се „душевно
оболели истура као жртвени јарац, као носилац свеколиког зла родитеља“
(Јеротић, 2003) Дечак се, иако ученик четвртог разреда гимназије из које је
побегао, јер школа симболизује Свет,
а ученици – Људе, показује у извесном
смислу као неотенична јединка (Лопичић, 2002), чија полна зрелост није
истовремено праћена психичком зрелошћу.[4]
Његова потреба да буде са женом (пријатељицом Маријом из Никшића), довешће га
до спознаје себе као мушкарца који није изашао из сенке велике Мајке. Напротив,
близина жене подстаћи ће у њему жељу његових предака: „Ноћас је у нашој кући Лаштванско гробље?!“ (Сарић, 1990).
Међутим, синовљев повратак у Ластву, кући, Мајци,
пробудиће у њој примарну потребу да потомка „спаси зла“, али не на очекивани
начин – телесним сједињењем. Напротив, сазнање да Сина није успела да начини Човеком, да у њему лично победи породично, а стварност –
фикцију, упркос свему, трагична је основа њеног осећаја пораза и неуспеха,
који ће изазвати њену смрт. Тиме се потврђује мишљење неких естетичара да се,
ма колико парадоксално звучало, суштина мајке, материнство, управо најчешће
потврђује страдањем (Шутић, 2009). „У страдању се често потврђује човечност
страдалника зато што су све његове духовне, душевне и физичке моћи стављене на
пробу и зато што треба дати коначан одговор на питање о смислу сопственог
постојања“ (Шутић, 2009). Будући да не успева у свом примарном родитељском
задатку, Сарићева јунакиња постаје човек у
смрти¸ а не нечовек у животу, попут
великих античких јунака трагедије и наше народне поезије.
С друге стране, Син изазива своју смрт, несрећен
је не успева да се избори са предачком
крвљу, чиме се затире породична лоза.
Сарићеви јунаци се, на психоаналитичком фону,
фројдовски речено, налазе у агонијском простору између суперега (идеала у социјалном, друштвеном смислу) и ида (који симболизује кривицу и жеље).
Односно, у њима се води борба између Ероса или задовољства као животног
инстинкта, и Танатоса као принципа смрти. Немогућност остваривања хармоничног
односа међу њима довешће до страдања. Ако пођемо од тога да је централни
архетипски образац страдања – Мајка (Шутић, 2009), видећемо да и Сарићева
јунакиња, независно од дијаметрално супротно постављених основних друштвених и
породичних принципа, такође страдалница. Упркос разликама у религиозном,
социјалном, психолошком и егзистенцијалном контексту, она у себи обједињује све
детерминанте архетипске мајке, јер се широк дијапазон свих њених животних
манифестација може сажети у једну једину реч – страдање.
Текст је објављен у Гласнику
одјељења хуманистичких наука Црногорске Академије наука и умјетности,
уредник Ђорђе Борозан, Књига 2, Подгорица 2015, стр. 153- 162.
ЛИТЕРАТУРА
Велек, Рене – Ворен, Остин (1974). Теорија књижевности. Београд: Нолит.
Ђурић, Милош (1918). Смрт
мајке Југовића – књижевно-филозофска студија. Загреб.
Јеротић, Владета (2003). Човек
и његов идентитет. Београд: Бесједа.
Јеротић, Владета (1991). Мистичка
стања, визије и болести, Горњи Милановац: „Дечје новине“.
Јефтимијевић-Михајловић, Марија (2011). „Мудрост, лепота и
хармонија (о заснованости естетичког тумачења Саре Петра Сарића)“. Баштина,
свеска 32, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић: 101-118.
Јунг, К. Г. (1978), Психолошке
расправе. С немачког превео Томислав Бекић, Матица српска, Нови Сад.
Лопичић, Весна (2002). Пад у културу. Ниш: Просвета.
Мелетински, Јелеазар (2011). О књижевним архетиповима. Превела с руског Радмила Мечанин,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад.
Сарић, Петар
(1990). Дечак из Ластве.
Београд-Никшић-Приштина: Просвета-СКЗ-Униврзитетска ријеч-Књижевне
новине-Јединство.
Станчић, Марија (2011). „Станковићева велика
богиња“, Philologia mediana, Филозофски факултет – Ниш, година III, број 3, Ниш: 141-150.
Требјешанин, Жарко (1986). „Психоаналитички метод
у истраживању књижевности: могућности и границе“, Психологија, часопис Савеза друштава психолога Србије, 1-2:
172-184.
Шутић, Милослав (2009). „Мајка: мала естетика
страдања и патњи“, у књизи Подрхтавање
смисла, Службени гласник, Београд: 187-193.
Шутић, Милослав (2001). Одбрана лепе душе. Нова Пазова: Бонарт.
[1] У
поменутом одељку Рене Велек и Остин Ворен говоре о психологији књижевности као категорији под којом подразумевају: 1)
Психолошко проучавање писца, као типа и као појединца – природом књижевног
генија; 2) Проучавање стваралачког процеса које обухвата проучавање читавог
низа ствари од несвесних извора једног књижевног дела, до оних последњих
ревизија које код неких писаца представљају најбитнији стваралачки део целине;
3) Проучавање психолошких типова и закона које налазимо у књижевним делима –
може послужити за тумачење самих књижевних дела, међутим, психолошка
веродостојност сама по себи не чини једно дело бољим; представља уметничку
вредност једино ако увећава кохерентност и сложеност дела; 4) Деловање
књижевности на читаоце – психологија публике. Конкретно се књижевности тиче
само трећа одредница; прве две представљају пододељке психологије уметности, а
четврта је везана за књижевност и друштво.
[2] Великој
мајци Југовића Милош Ђурић је посветио обимну студију Смрт мајке Југовића – књижевно-филозофска студија, Загреб, 1918.
[3] „Деца“
симболизују начело буђења индивидуалне свести из стихије колективно-несвесног
(али и везу са исконски несвесном неиздиференцираношћу, а такође „антиципацију“
смрти и новог рођења). „Сенка“ је несвесни део личности који остаје с оне
стране прага свести, а који може изгледати и као демонски двојник. „Анима“ за
мушкарце и „анимус“ за жене оличава несвесно начело личности, изражено сликом
супротног пола, а „мудри старац“ („старица“) – највишу духовну синтезу, која у
старости усклађује свесну и несвесну сферу душе. (Ј. Мелетински, нав. дело, стр. 7).
[4] Неотенија
је специфичан ток индивидуалног развоја неких животиња, при чему се не достиже
ступањ одраслог облика већ се развој зауставља на ступњу ларве: значајно је да
се полна зрелост ипак постиже, тј. способност за даље размножавање врсте.
Нема коментара:
Постави коментар