М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Књига и њен аутор (Јасмина Ахметагић, "Приповедач и прича", 2015)

Говорити о књизи чији је аутор Јасмина Ахметагић значи отприлике исто што и говорити о њој самој. Између ње и њених књига готово да је могуће ставити знак једнакости – као што размишља и говори бритко, луцидно, аргументовано и надасве провокативно, тако и пише. Једном књижевном питању, без обзира да ли је актуелно или га њена интерпретација актуелним чини, без обзира да ли се ради о истакнутом и „недодирљивом“ књижевнику или ономе чије дело тек треба да прође суд времена, Ахметагићева прилази без предрасуда, али зналачки, што је често наводило на испитивање „осетљивих“ тема, какво је, на пример, питање односа идеологије и књижевности или злоупотребе националног питања у тумачењу књижевности. Због тога разговор о једној књизи Јасмине Ахметагић, чак и када је она награђена престижном наградом, каква је награда „Никола Милошевић“, не може бити ограничен на књигу саму, него се мора узети у обзир шири контекст, то јест све оно што је ова ауторка претходно урадила на пољу науке о књижевности.

         Ако само погледамо наслове њених репрезентативних књига (Антички мит у прози Борислава Пекића, Унутрашња страна постмодернизма: поглед на теорију, Антропопеја – библијски подтекст у Пекићевој прози, Дажд од живога угљевља: читање с Библијом у руци прозе Данила Киша и Мирка Ковача, Приче о Нарцису и злостављачу: злостављање и књижевност, Књига о Достојевском: болест прекомерног сазнања), видећемо оријентацију углавном ка постмодернистичкој књижевности, али ка оним темама које задиру у дубинскопсихолошке интерпретације и филозофска промишљања.

         Проблем за Јасмину Ахметагић као критичара у тумача не постоји као препрека, проблем за њу постоји као изазов и она је спремна да са нескривеном интелектуалном храброшћу тај проблем реши. Она поштује ауторитете, али за њу нема недодирљивих. Спремност да оштро и критички преиспитује књижевни опус једног академика, какав је Милорад Павић, на пример, нарочито оног његовог дела који је за јавност и критику био „недодирљив“, није јој увек донела пријатељски наклон књижевне јавности. Ту спремност она је показала и у књизи Приче о нарцису и злостављачу где говори о проблему злостављања књижевности од стране критичара и тумача, који књижевност подвргавају идеолошком и политичком суду (на примерима три таква случаја: тумачење Његошевог Горског вијенца као инспиратора рата у Босни, које је извео Есад Бајтал, тумачење Опсаде цркве Светог Спаса Горана Петровића као парадигме националне идеологије савремене српске културе, као и начин на који је Мирко Ковач у својој есејистичко-мемоарској књизи Писање и носталгија извео национални профил Борислава Пекића. Дакле, у Аристотеловом духу: „Драг ми је Платон, али ми је дража истина“, Јасмина Ахметагић је градила и изградила свој методолошки поступак, не штедећи притом ни себе, а ни оне за које је доказала да су с правом подвргнути критичком суду.

         Отуда се стиче утисак да без обзира на досад добијене награде („Исидоријана“ за књиге Унутрашња страна постмодернизма: поглед на теорију и Антропопеја – библијски подтекст у Пекићевој прози, као и улазак у ужи избор за награду „Никола Милошевић“ за књигу Приче о Нарцису и злостављачу: злостављање књижевности за 2012. годину), тек је са наградом за нову књигу Приповедач и прича Јасмина Ахметагић добила потврду књижевне јавности, пропорционално њеном књижевнокритичарском умећу које је показала раније објављеним књигама, али и живим разговорима и дискусијама на научним скуповима, у радио и телевизијским емисијама. Престижна награда „Никола Милошевић“, која се додељује из области филозофије, естетике и теорије књижевности и уметности, овога пута није могла да мимоиђе њен рад. Доситејево гесло: бити скептичан и сумњати у све, истовремено је и Ахметагићкино гесло, јер ју је управо сумња у утврђене вредности и преиспитивање истих, навело да трага за новим истинама. Јер, онај ко сумња и чуди се тај мисли како ништа не зна и у томе је корен сваке филозофије. Подсетимо се само Аростотелових речи: „Како би се, дакле, отели утиску да не знају, људи су почели да филозофирају.“ Полазећи од тога, Ахметагићева и самог читаоца наводи на пут сумње, а то значи на пут нових трагања за истином.

         Због тога треба читати и оно што ова ауторка говори и пише и изван својих теоријских и књижевнокритичких студија, јер се кроз причу која сама из себе израста рађа и прича о њеној стваралачкој филозофији која је не само особена, него и доказ да се до великих истина долази само кроз „тешка искушења“, како она „теоријска“ (у сукобу са текстом), тако и она „практична“ (у сукобу са светом). Зато су веома занимљиви интервјуи које је разним поводима и на различитим местима давала. У једном таквом, од скоро пре деценију (Радио Пешчаник, 31.03.2006), она је свој стваралачки и животни кредо овако дефинисала: „О.К. ја не могу да променим свет, могу само себе и поставим питање шта сам лоше видела, какву сам ја овде погрешну рачуницу извела, шта нисам перципирала. И онда из те перспективе помислим – па добро, можда је моја судбина таква да ја морам да уложим максималан напор за минумум добити. И то је нака судбина.“

         (...)

         У награђеној књизи, о којој је овде реч, ауторка говори о односу приповедача у првом лицу према причи коју он казује, а то подразумева и његов однос према себи, према учесницима догађаја и самим догађајима о којима приповеда. „Немогуће је одвојити исповедну причу о прошлости од својстава онога ко је казује: пошто је једини извор информисања, приповедач у првом лицу манипулише информацијама у складу са властитим психолошким интересом и о томе оставља траг низом недоследности у својој причи. По том трагу, разобличавањем манипулативних наративних стратегија, доспевам до допунског смисла приче, а у неким случајевима и до сасвим другачијег смисла приче од оног који јој приповедач даје“,[1] каже ауторка поводом своје награђене књиге. Она говори о различитим врстама манипулативних стратегија којима се наратори служе у циљу наметања својих виђења прошлих догађаја: „манипулативном аргументацијом намећу а не доказују своје мишљење, логорејом властити напад на другог представљају као одбрану од другог, служе се иронијским дискурском, техником понављања, нарочитом стилизацијом израза, компликованом синтаксом итд“.[2]

        Ахметагићева комбинује психолошки и наратолошки приступ и указује на библијски подтекст појединих дела, исцрпно и аргументовано говорећи о изабраним писцима и делима. Литерарни корпус који је предмет њене анализе је разнолик, јер припада различитим националним књижевностима и различитом времену. Тако се, на пример, „Исповести“ Аурелија Августина сучељавају са романом Јустејна Гордера „Vita brevis”, анализира се „Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског, „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“ Меше Селимовића, „Излазак“ Радомира Константиновића, „Понорница“ Скендера Куленовића, „Вјечник“ Неџада Ибришимовића, „Како упокојити вампира“ Борислава Пекића и „Штилер“ Макса Фриша.

         Она се позива на релевантну књижевнотеоријску, филозофску, психоаналитичку и теолошку грађу, али из ње излази са својим закључцима и виђењима. Посебно треба нагласити значај последњег поглавља у књизи под називом „Грех солипсизма: православно учење о греху и психолошке теорије нарцизма“, у којем ауторка проналази везу између психоаналитичког приступа човеку и светоотачког исцељења људске душе. Тумачећи однос психологије и православне духовности према нарцистичком поремећају личности, она показује како је „неспорно да су свети оци били велики психолози“, а да психологија као наука само потврђује њихове увиде у људску личност. Значај овог поглавља је и у томе што је сам психолошки приступ, који је доминантан у књизи Приповедач и прича, ауторка подвргла сумњи као основи на којој почива свако сазнање. „Према мојим сазнањима, најдубљи приступ човековој личности досегнут је у оквирима православне филозофије, односно, егзистенцијалистичке психологије, и последњим текстом у књизи упозоравам на тај мисаони оквир који као аутор књиге не напуштам ни када се користим тзв. селф-психологијом или тумачењем снова. Психологијом се помажем у разумевању књижевности, али је као науку не прецењујем“[3], закључује Ахметагићева.

Текст настао поводом промоције књиге Приповедач и прича, 30. октобра 2015, у Београду (објављен у Баштини, бр. 39, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2015)

---

[1] „Истине и лажи у приповедању“, Новости (15. фебруар, 2015)

[2] Исто.

[3] Исто.