Корисно је бавити се теоријом, али симпатична
пракса нам ставља на увид и јасним језиком говори да ништа није тако угрожено
као песници нашег језика. Ова најезда Новог крсташког поретка, у виду тешких
речи, као – менаџмент и маркетинг – доводи на подручје нашег језика полубогате
људе који ће купити све метале и неметале, шуме, воће и поврће, нашу стоку и
жене... Већ певамо њихове песме, читамо њихове преведене књиге, а они који
читају у оригиналу одавно уживају велико поштовање нашег рода и народа... Коме
ће писати песници на нашем језику и како? Кад је Стефан Лазаревић препознао тај
проблем у својем времену дао је да се препише што више књига. Код нас никад
није толико штампало као сад. Изгледа да је то то. Зато вреди упитати се – шта и
како писати да не изумре наше слово љубве...
Добро је да су теоретичари поставили питање
практичарима. Очито је да се враћамо на свој терен после силних узлета у девету
киселу воду учености која је била неприменљива у нашим духовним и мање духовним
књижевним потребама. Наши песници су дуго писали као да су те песме преводи са
страних језика. Они су мислили да се тако уклапају у светске трендове, а да они
који не пишу тако заостају у развоју из баналних локал-патриотских разлога...
Поезија је једина национална уметност, јер је
језик једини што народ има и што га чини својим. Све друго могу донети у виду
хуманитарне помоћи нови господари света. Дуго смо покушавали да досегнемо
заумно... Пробајмо умно!
Д. Трифуновић, „Умно и заумно“, Српски
писци о српском језику, Источник, Београд, 2003.
Нема коментара:
Постави коментар