Ако поезија истински делује на некога, онда га она не одваја од
његове природе, преносећи му привиде лажног и чисто духовног живота. Она му не
намеће лажну стварност која захтева кроткост душе, и према томе одсуствовање
тела. Поезија мора да се рашири целим бићем; она ритмована надражује његову
мускуларну организованост, ослобађа или разрешује његове вербалне могућности
која уздиже до потпуне игре, она организује у дубини, јер она циља на то да
изазове или оствари јединство и хармонију живе личности, изванредно јединство,
које се испољава у тренутку кад је човек захваћен снажним осећањем које не
оставља по страни ниједну од његових снага.
П. Валери, Медитеранска
надахнућа: огледи и погледи, избор и превод Коља Мићевић, Службени гласник,
Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар