Опет
мој дубок живот гласно хучи,
као
да шире корито му бива.
Свака
се слика све више открива,
сваки
ми предмет све присније звучи.
Моје
се биће с безименим слива:
па
сваким чулом, проникнув из грања,
ко
птица небом ветровитим сања,
а
душом, што лелуја ко да сва
на
црним стоји рибама, урања
у
прекинути дан језерског дна.
Препевао: Б. Живојиновић
Нема коментара:
Постави коментар