Опада лишће, ко да из даљина
пада, уз опор и одречан лет,
као да вену сред небеских тмина
далеке баште.
И тешка земља ноћу
пада из роја звезда у самоћу.
Сви ми падамо. Пада рука. Пад
у сваком од нас живи неизбежно.
Па ипак Неко бесконачно нежно
падању овом даје смер и склад.
Препевао: Б. Живојиновић
Нема коментара:
Постави коментар