Чини нас људима то што нас,
како каже Хераклит, чувају бичем – pan
herpeton plégé nemetai. Божанским
нас чини ако свесно прихватамо крст.
6.
Видећи знојну
или рањену животињу човек већ одавно пати када она још ништа о томе не зна.
Застаје му дах, лице се искривљује. Животиња пита: шта је? шта се збива? шта
боли? Човек каже: твој зној, твоја рана боли – па зар ти ништа не знаш о томе?
А животиња ће: не знам.
Човек је биће најосетљивије
на патњу, како каже Ниче. Он тражи вишеструку и што богатију патњу. А и Ниче
сматра да је задатак: самом себи и другим створити нове патње, како бих учинио
себе достојним највишег живота. Човек се мери по томе ко шта и колико може да узме
на себе. Ниче је учинио недвосмисленим за модерног човека да
је суштина бивства патња. И људска је племенитост: примити на себе људску
судбину онаква каква јесте. Amor fati. Ниче
је први европски хришћанин.
Данас
већ знамо да „међу људима приспелим у зреле године никога не можемо узети
озбиљно ко не зна и не увиђа: живот је патња“. – „Наша судбина је тако ужасна
да се неупоредиво већи део човекове творачке снаге троши да би он сакрио ову
судбину и да би је избегао.“ Али обмане, маневри, трикови, бескрајна
самозаваравања и самообмане ништа не вреде. Патња је тиме само већа. Човек
треба да се освести, да буде савршено будан, и да тако преузме своју судбину.
Највиши и најљудскији симбол и бог будне и свесне патње, amor fati јесте: Бог
Патник – Распети.
Патња није бесмислена.
Ниједан тренутак патње није због ње саме. И преузимање патње не збива се зато
што човек пати с уживањем. Јер ако још „воли да пати“ – заправо не пати. Још хоће срећу. Још је титан. И у том случају преузимање патње је
магија, којом само жели да укреше срећу. А магија је недопуштена и нелегална
активност: бунџијско напрезање титана. Свака
магија је забрањена – изузев једне.
Кајзерлинг
каже: патњу судбине не преузимам на себе зато да бих вежбао подношење и
стрпљивост. То би било само негативно, сам моралитет, све у свему само врлина.
Патњу треба да преузмем зато што ме она подстиче на узвишеније. То узвишеније
је потпуно бивство. Целовито Бивство и његова Истина. Јер „само оно што боли
обузима човека, целину човекову и потпуног човека“. Само
онај ко њему намењени део судбине без остатка и до краја пропати, као Миларепа,
може ступити у божанско бивство. Кајзерлинг је онај мислилац
који увек подстиче, али ствари не казује до краја. Примећује да патња није
бесмислена, али и да је то једино човеково стање које обухвата целокупног
човека. Али да он тиме проживљава укупност бивства, лажан је закључак. На
добровољно преузетом крсту у човеку се рађа: Последња Душа.
Патња уме да буде најбржи ат, каже Мајстор Екхарт: она
уме да буде божији ждребац који човека брзо води циљу. На божијем ждрепцу патње
човек најбрже стиже из титанског бића Прве Душе преко океанске таме до
светлости Последње Душе. Свесно прихватање патње, преузимање крста на себе,
истрајно и непоколебљиво стрпљење судбине били би недопустива магија ако бих
тиме постигао само потпуност бивства. Али стижем у Последњу Душу. Свака магија је забрањена, јер
свака нелегално чара. „О, кад бих могао да одбацим магију, кад бих могао да
заборавим све чаробне речи, о, Свете! – постао бих човек, и онда би још вредело
живети.“
Само је једна магија
допуштена; не снаге, не завођења, не знања, једино магија љубави. Јер човек чак
и бескрајну патњу судбине узалуд преузима на себе, и залуд прихвата крст ако то
чини уз помоћ снаге, знања и недопуштене магије. Једино се сме волети. Јер је
љубав Последња Душа.
Последња Душа је крајња и најпоследња од свих душа. То је врхунац крај света. То је тешко достижни планински
врхунац. То је краљевски престо: ту столује Тихи Краљ
Љубави. Чак се и патити сме само у његово име. Он
оправдава чак и amor fati –
његов
дух ми допушта да узмем на се крст и да га носим. Без његове сагласности чак и бол, туга, жалост,
саучешће, стрпљење представљају магију, нелегално, недопуштено, забрањено се
жели, јер се жели за Ја. Све је то доле, дубоко, дубоко испод Последње Душе,
јер је средиште сваке душе Ја, једино није последње: Духа Љубави.
Последња Душа више не зна
шта је Ја,
не зна у толикој мери као што Прва Душа не познаје морал, говор, заједницу, ни
лепоту. Она живи још сасвим доле, у дубинама океана, у незнању, с титанском
снагом се бори за једно једино што јој треба: за срећу. Последња Душа је
напустила сваку материју, свако знање, вољу, нагон, жељу – она живи превазишавши
природу, заједницу, човека, знање, само у блиставилу љубави.
Смем да преузмем на се патњу и смем да је носим
свесно, трпељиво, ако ми Љубав допусти, и онда ће божији ждребац откасати са
мном у царство Последње Душе.
Перу
и Тибет, две висоравни: граница. Обе су сродне по томе што без било каквог
посредника, без било каквог прелаза супротстављају две највеће супротности
људске судбине: Прву и Последњу Душу. То су дивља крајност и напетост: титан и
Распети – суочени један с другим: то су Перу и Тибет.
(…)Миларепа је био песник, светац, мистик,
аскета, учитељ. Четрдесет година је живео у Хималајима на коприви, али је
стекао такво знање да би се, кад би прозборио, утишали и боговои на небесима и
слушали шта он говори. Из Миларепиног животописа сазнајемо да изазвати ветар
који пустоши, убити човека у даљини, ходати по ваздуху – представља мајсторију
која се релативно лако може научити. Оно што је тешко, сасвим је
нешто друго: живети чистим и светим животом. И циљ није магија, него чист
живот.
Бела
Хамваш, МИЛАРЕПА (одломак из есеја)
Превео:
Сава Бабић
Нема коментара:
Постави коментар