Добро је подсетити људе да и
најнезнатнији међу њима „има моћ да према божанском моделу који не изабире,
обликује велику моралну личност, састављену у једнаким деловима од њега и од
идеала; и да неоспорно управо то живи с пуном реалношћу„.
Треба да сваки човек, за себе,
пронађе посебну могућност вишег живота у неупадљивој и неизбежној свакодневној
реалности. Нема у нашим животима племенитијег циља. Оно што нас једне од
других разликује, јесу односи који имамо са бескрајем. Јунак је већи од
бедника који поред њега корача само зато што је, у одређеном моменту свог
живота, био јасније свестан једног од тих односа. Ако је истина да се
постање не зауставља на човеку и да нас окружују бића виша и невидљива, та бића
су од нас боља само зато што с бескрајем имају односе које ми не можемо ни да
наслутимо.
Нама је могуће да те односе
умногостручимо. У животу сваког човека постојао је дан када се небо само
отворило и готово увек, од тог трена, почиње истинска духовност неког бића. У
том се тренутку, без сумње, обликовало невидљиво и вечно лице које, и не
знајући, показујемо анђелима и душама. Али, за већину се људи небо тек
случајно тако отвара. Они нису изабрали лице преко кога их анђели
препознају у бескрају и не знају да оплемене и прочисте своје црте лица. Рођени
су тек из неке радости, туге, ужаса или случајне мисли.
Истински се рађамо на дан кад, по
први пут, дубоко осетимо да у животу постоји нешто значајно и неочекивано.
Једни, наједном, констатују да под небесима нису сами; други, дајући пољубац,
или пуштајући сузу, схватају нагло да је „извор свега што је најбоље и свето од
васионе до Бога, скрива иза ноћи пуне сувише удаљених звезда“; трећи је видео
како се божанска рука протеже између његове радости и туге; и још један је
схватио како су мртви у праву; још један се сажалио, још један задивио и још
један уплашио. Прилично често, готово да ништа није потребно; једна реч,
покрет, ситница која чак ни мисао није. „Раније сам те волео као брата, каже
један Шекспиров јунак пред чином коме се диви; раније сам те волео као брата,
али сада те поштујем као властиту душу“. Извесно је да је тог дана, једно биће
дошло на свет.
Можемо се тако више него једном
родити; и при сваком од тих рођења – мало се приближавамо нашем Богу. Али,
скоро сви се задовољавамо чекајући да неки догађај пун неодољиве светлости
силовито продре у нашу таму и, упркос нама, обасја нас. Очекујемо не знам какву
срећну подударност при којој су очи наше душе случајно отворене у трену када
нам се нешто изванредно дешава. Али, има светлости у свему што се дешава;
и највећи међу људима су били велики само зато што су имали навику да очи
отварају пред свако м светлошћу. Да ли је, онда, неопходно да вам мајка
издише на рукама, да вам деца у бродолому настрадају и да и сами смрт
мимоиђете, како бисте, најзад, научили да сте у једном неразумљивом свету где се
заувек налазите и где Бог, кога не видимо, борави вечно сам са својим
створењима? (…) Да сте отворили очи, не бисте ли у једном пољупцу видели
оно што данас примећујете у некој катастрофи? Треба ли, онда, да бол
нанет ударцима копља, пробуди божанске успомене што у нашим душама спавају? Мудрацу
ти потреси нису потребни. Он гледа сузу, кретњу неке девице, кап воде која
пада; он слуша мисао која пролази, стеже руку неког ближњег приближава се некој
усни, отворених очију и отворене душе. Он у њима може непрестано да види оно
што сте ви само на тренутак назрели; и један ће му смешак лако открити оно што
су нека олуја и сама рука смрти морале нама да открију.
Јер, шта је у суштини све оно што називамо
„Мудрошћу“, „Врлином“, „Јунаштвом“ и „часовима узвишеним и великим“ у животу,
ако не у оним тренуцима када смо више или мање, сами из себе изашли и када смо
били у прилици да се зауставимо, макар само на минут, на прагу једне од вечних капија,
одакле видимо да и најмањи крик, најблеђа мисао и најслабија кретња не падају
ништавило; или да је, ако и падају, сам тај пад тако бескрајан да је довољан да
нашем животу прида узвишен карактер? Зашто чекате да се небеса на прасак
грома отворе? Треба пазити на срећне минуте кад се она у тишини отварају;
а отварају се непрестано. Тражите у вашем животу Бога, а Он се не
појављује, кажете нам. Али, у ком животу нема на хиљаде часова сличних часу те
драме, кад сви очекују божанско посредовање, и када је нико не примећује, све
док се нека невидљива мисао, која је преобратила савест самртника одједном не
појави, и док неки старац, јецајући од радости и ужаса не завапи: „али, Бог,
ево га, Бог!…“
Треба ли да нас увек упозоре, и
хоћемо ли пасти на колена, тек ако је тамо неко неко како Бог пролази? Ако сте
истински волели, нико није морао да вам скрене пажњу да је ваша душа велика као
светови, да звезде, цвеће, таласи ноћи и мора нису усамљени, да се ништа није
завршило и да је све почело на прагу привида; и да су и саме усне, које сте
љубили, припадале неком много вишем, много лепшем, много чистијем бићу од онога
кога су ваше руке грлиле. Видели сте онда оно што у животу не видимо без
опијености. Али, не можемо ли живети као да смо одувек волели? Јунаци и свеци
ништа друго нису чинили. Ах! одиста, сувише од живота очекујемо, као слепи
из легенде који су дуго путовали да би дошли да Бога послушају. Сели су на
степенице, и када би их неко упитао шта раде у порти пред светилиштем:
„Чекамо,“ догговарали су, климајући главама, „а Бог још ни реч није рекао“.
Али, они нису видели да су тучана врата храма затворена и нису знали да глас
њиховог Бога испуњава здање. Наш Бог непрестаје ни за тренутак да говори; али,
нико не помишља да одшкрине врата. Међутим, кад бисмо хтели да на то обратимо
пажњу, не би било тешко, поводм сваког чина, ослушнути речк коју Бог мора да
искаже.
Сви живимо у узвишеном. Где бисте
хтели да живимо? Другог места у животу нема. Оно што нам недостаје нису
прилике да живомо на небу, већ пажња и прибраност; као и мало опијености душе.
Ако имате тек једну малу собу, мислите ли да Бог није и тамо; и да је у њој
немогуће водити иоле узвишенији живот? (…) Али, требало би се навићи да
живимо попут анђела који се управо родио, попут жене која воли или мушкарца
који ће умрети.
Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја „Дубоки живот“),
превео Бојан Лаловић, Конрас, Београд, 2007.
Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар