Шта се може рећи о
сунчевом сјају самом по себи? Светлост потиче од Добра и слика је Доброте.
Стога се Добро и слави именом светлости као пралик који се испољава у слици.
Јер као Доброта – која је далеко испред свега божанственог, која допире од
виших и важнијих суштастава до последњих, а остаје изнад свега, и при том нити
она виша превазилазе њену узвишеност, нити она нижа достижу њену
распростањеност, него све што може да је
прими она и осветљава и саздаје и оживљава и одржава и усавршава, и мера је и
век и број и поредак и досег и узрок и сврха бића – тако и слика која показује
божанску Доброту, то велико свеосветљавајуће и вечно светлеће Сунце, у малом слика
Добра, осветљава све што може да у њему ужива имајући светлост која се излива
на све и која обасипа сјајем својих зрака видљиви свет, горе и доле. Ако ли
нешто не ужива у њему то није због недовољне јачине или ограничене даљине
распростирања његове светлости, него због немогућности да у светлости уживају
они који не теже да је приме. Штавише, луча осветљава и многе који су у таквом
стању при своме продирању до онога што је иза њих, те нема ничег од видљивих ствари до чега не
допире неизмерна величина њенога сјаја.
Псеудо Дионисије
Ареопагит (V-VI век), Божанска
имена, IV, Историја
лепоте, приредио Умберто Еко, превела с италијанског Душица Тодоровић –
Лакава, „Плато“, Београд, 2004.
Нема коментара:
Постави коментар