Категорије

среда, 05. април 2017.

АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Ветар


Душу ми ноћас сета обузима.
А волео сам с рашчупаним праменовима,
Ишибане ветром таме
И звезде, што свањују саме
Над мокрим септембарским вртовима,
Као лептири са слепим очима,
И над реком цигански путеном
Климави мост, и жену с марамом
Спалом са рамена, над тихом водом,
И те руке, као пред бедом.

И чинила се жива,
Жива, као пре, но речи њене
Из влажних "Л", сад нису означавале
Ни срећу, ни тугу, ни жеље,
Мисао их више везивала није
Ко што у свету живих обичај је.

А речи су, попут свећа на ветру, гореле,
И гаснуле, као на њена рамена да су пале
Туге свих времена. Са мном је ходала,
Но њена стопала нису дирала
Земљу, што пелен је горка, и сива,
И мени она више није изгледала жива.
Давно, давно - име имала је.
Септембарски ветар и у мој дом
Проваљује -           
           звецкајући час бравама,
Час милујући косу ми рукама.



Препевао: Александар Мирковић
Преузето са блога: srodstvopoizboru.wordpress.com

Нема коментара:

Постави коментар