„У овом најхришћанскијем од светова,
сваки је песник Јеврејин.“
 |
| Слика: Георгиј Шишкин, "Песникиња Марина Цветајева" |
Сваки приступ чињеницама из живота Марине Цветајеве значи
ризик. Оне су организоване тако да нема интерпретације која би могла да их лиши
трагичног призвука, а онога ко их износи ослободи могућног прекора да се препустио
патетици. Но уза све то, Цветајева припада песницима о чијем се делу не може –
и с моралног и с критичког становишта – говорити без претходног приступа управо
тим чињеницама и њиховој „спонтаној“ организацији.
(...)
Љубавна поезија Цветајеве је у много чему изнимна. Условљена
специфичном природом песникињиног љубавног осећања, она је, као и само то
осећање, водила укидању границе између биолошког и космичког. Изједначујући
њихова значења, Цветајева је уздигла исти онај принцип као и Гете у свом ewig weibliche[1], којим је и завршио свој
II део Фауста.
А Цветајева је њиме отпочела своју поезију.
Вероватно је једино женама омогућено – зато што им је
апстрактно мишљење ускраћено, зато што умеју да реализују презир према њему
оваплоћујући свој принцип стварања – да допру до тога споја космичког и
биолошког. Стварање је увек елементарно, увек на равни основних твари.
Цветајева је показала да се све исказује кроз ту свудаприсутну основност, да је
космичка беспредметност уједно и есенција материје и апстракција истовремено.
То осећање апстракције као стварања, као материје, тај женски принцип вероватно
је једино Цветајева знала да у потпуном виду оствари. Јасно, тако да се изрази
могла је само ослобођена жена. Цветајева је то суштински била у зони емоције,
коју је подигла до саморазумевања. Женски поетски принцип доносио је пре ње
углавном слабашне концепције и остварења. Пре свега зато што је, у крајњој
истанци, значио социјализацију поетског
говора, девалвирајући тиме само начело и његове импликације. Била је то нека
уклета немогућност жена-песника да очисте своје биће од друштвеног контекста.
Ово треба схватити у најширем могућем смислу, убрајајући у то и ону најтананију
скраму самозабрана и притајивања, често и хињења. Жена која пева о љубави увек
представља. Она чека. Отуд толике камерне, реквизитарне ситуације, отуд
трећеразредна, наглашена испољеност емоција, у којима је представљачки квалитет
битан, отуд чулност као догађање, као нумера жениног биолошког бића. И кад
најдиректније пева о чулима, жена на неки начин хини. Можда тада и управо
највише хини. У сваком случају, вулгаризује чулност и деградира биолошко.
У оваквој конфонтацији и отварамо себи могућност да
Цветајеву поставимо на право место. У томе контексту се и може видети
објективни револуционарни значај ове песникиње не само у оквиру њене националне
литературе. Љубавна поезија послужила нам је само као пример, битан истина.
Међутим, уколико ово проширимо, можемо доћи и до објашњења општег кључног
аспекта и до крајњег закључка. Свако приземно тумачење које би револуционарни
карактер ове поезије искључиво одређивало по већ познатим
социолошко-историјским константама, нашло би се у безизлазном положају онога
који треба да правда, или, у најбољем случају, који треба да мири
контрадикторности. Револуционарност једнога песника никада неће бити само у
предмету певања нити само у односу према њему, у једном епигонском „шта“ и „како“
– она може бити садржана једино у отварању неких дотада затворених зона и
освајању нових простора сензибилитета. Неће бити деградирајуће ако у овом
случају то пронађемо у ослобођености женског бића Цветајеве, ослобођености
која, пре свега, значи равноправан говор о суштини
тога бића, о осећању неподређености, чија је последица осећање говора као
предмета, способност подношења терета предмета о којем се пева, његово
огољавање, слобода у успостављању веза и откривању узрочности, слобода у
безмерју и одрицању од мере, у нескривању и у опредељењу.
М.
Николић, „Одговори Марине Цветајеве“ (одломак из огледа), Руске поетске теме, „Нолит“, Београд, 1972.
Приредила: М.
Јефтимијевић Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар