Категорије

четвртак, 6. април 2017.

МИЛИЦА НИКОЛИЋ, Вечна женственост Марине Цветајеве

    „У овом најхришћанскијем од светова,
сваки је песник Јеврејин.“

Слика: Георгиј Шишкин,
"Песникиња Марина Цветајева" 
     Сваки приступ чињеницама из живота Марине Цветајеве значи ризик. Оне су организоване тако да нема интерпретације која би могла да их лиши трагичног призвука, а онога ко их износи ослободи могућног прекора да се препустио патетици. Но уза све то, Цветајева припада песницима о чијем се делу не може – и с моралног и с критичког становишта – говорити без претходног приступа управо тим чињеницама и њиховој „спонтаној“ организацији.
(...)
         Љубавна поезија Цветајеве је у много чему изнимна. Условљена специфичном природом песникињиног љубавног осећања, она је, као и само то осећање, водила укидању границе између биолошког и космичког. Изједначујући њихова значења, Цветајева је уздигла исти онај принцип као и Гете у свом ewig weibliche[1], којим је и завршио свој II део Фауста. А Цветајева је њиме отпочела своју поезију.
         Вероватно је једино женама омогућено – зато што им је апстрактно мишљење ускраћено, зато што умеју да реализују презир према њему оваплоћујући свој принцип стварања – да допру до тога споја космичког и биолошког. Стварање је увек елементарно, увек на равни основних твари. Цветајева је показала да се све исказује кроз ту свудаприсутну основност, да је космичка беспредметност уједно и есенција материје и апстракција истовремено. То осећање апстракције као стварања, као материје, тај женски принцип вероватно је једино Цветајева знала да у потпуном виду оствари. Јасно, тако да се изрази могла је само ослобођена жена. Цветајева је то суштински била у зони емоције, коју је подигла до саморазумевања. Женски поетски принцип доносио је пре ње углавном слабашне концепције и остварења. Пре свега зато што је, у крајњој истанци, значио социјализацију поетског говора, девалвирајући тиме само начело и његове импликације. Била је то нека уклета немогућност жена-песника да очисте своје биће од друштвеног контекста. Ово треба схватити у најширем могућем смислу, убрајајући у то и ону најтананију скраму самозабрана и притајивања, често и хињења. Жена која пева о љубави увек представља. Она чека. Отуд толике камерне, реквизитарне ситуације, отуд трећеразредна, наглашена испољеност емоција, у којима је представљачки квалитет битан, отуд чулност као догађање, као нумера жениног биолошког бића. И кад најдиректније пева о чулима, жена на неки начин хини. Можда тада и управо највише хини. У сваком случају, вулгаризује чулност и деградира биолошко.
         У оваквој конфонтацији и отварамо себи могућност да Цветајеву поставимо на право место. У томе контексту се и може видети објективни револуционарни значај ове песникиње не само у оквиру њене националне литературе. Љубавна поезија послужила нам је само као пример, битан истина. Међутим, уколико ово проширимо, можемо доћи и до објашњења општег кључног аспекта и до крајњег закључка. Свако приземно тумачење које би револуционарни карактер ове поезије искључиво одређивало по већ познатим социолошко-историјским константама, нашло би се у безизлазном положају онога који треба да правда, или, у најбољем случају, који треба да мири контрадикторности. Револуционарност једнога песника никада неће бити само у предмету певања нити само у односу према њему, у једном епигонском „шта“ и „како“ – она може бити садржана једино у отварању неких дотада затворених зона и освајању нових простора сензибилитета. Неће бити деградирајуће ако у овом случају то пронађемо у ослобођености женског бића Цветајеве, ослобођености која, пре свега, значи равноправан говор о суштини тога бића, о осећању неподређености, чија је последица осећање говора као предмета, способност подношења терета предмета о којем се пева, његово огољавање, слобода у успостављању веза и откривању узрочности, слобода у безмерју и одрицању од мере, у нескривању и у опредељењу.

М. Николић, „Одговори Марине Цветајеве“ (одломак из огледа), Руске поетске теме, „Нолит“, Београд, 1972.  
        
Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић






[1] Вечна женственост (прим. М. Ј. М.)

Нема коментара:

Постави коментар