Постоји веома озбиљна
тајна која се мора објавити људима.
То је – да их земља
веома воли.
Ми, по
милости божјој, сањари,
Ми доносимо
пресуду.
Сви песници,
ствараоци будућих знакова – да ходају боси док је земља летња. Наше су ноге још
невине и простодушне, неискусне и брже се заносе. Под босим ногама, чврсти
слани песак, као мало смрзнут, и само се међу прстима покрећу час хладне, час
топле струје. С голим ногама разговара земља. Под босом ногом даска пева о
топлоти. Тек ту дознајеш о драгој блискости с њом.
Ето зашто песници
морају обавезно лети да ходају боси.
Јелена Гуро (1877-1913)
Превод: А. Петров
Антологија руске
поезије XVII-XX
век,
књига прва, избор, предговор и текстови Александар Петров, „Просвета“, Београд,
1977.
Нема коментара:
Постави коментар