Категорије

среда, 05. април 2017.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, После и испред


После све већих и пространијих безграничних готово размака шта ли je остало?
Каква игра у одломке?
Вратио сам се полако и неодољиво у слова и слогове и у слатку дечију ускост срицања. Велика je и почетна тајна, тај први лук речи које иду у свој сопствени, једва самерљиви склоп:
Заљубио сам се у пука слова!
По цео дан пребирао сам глас пo глас, нe трудећи се ни дa их удесим у слог, ни догнам у реч. Најзад сам се и нa драга слова разљутио јер oнa још увеку рекох — још превише изволевају и сувише траже трепетни дослућивања плес. Ограничићу се нa неку неодређену целину, гатку тишу нo мисао недосегљивију нo обележје и знак.
Oнa дa ми послужи за лаку плеву, коју размеће и разноси и најмањи поветарац душе, за слутњу о звучној разиграној језгри која се овековечила негде и најзад.
Покушао сам са смерношћу, са чедношћу, са зазором, са претихим слуктањем: докле ћемо дa се губимо и шта још имамо, шта још смемо да изгубимо?
Покушао сам дa нигде ништа у себи ни око себе нe померим, дa се нигде никоме и ничега ради не нађем на путу: чак ни на путу за израз у смисао, свој или туђ.
A oгроман вал остварења носиo je свет – и није му било стало ни дo чије неостварености.


С. Винавер, Чувари света, Матица српска – Српска књижевна задруга, 1971. 

Нема коментара:

Постави коментар