Категорије

недеља, 09. април 2017.

АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Први сусрет


Сусрета наших свако магновење
Славили смо као богојављење,
Сами на целом свету. Ти си била
Смелија и лакша од птичијег крила,
По степеништу, као вртоглавица,
Корак по корак, мамила си и бежала
Кроз влажни јоргован у своја царства
С оне друге стране огледала.

Ноћ када би пала, милост била ми је
Дарована, и олтарска врата
Отворена, а у тами светлела је,
Лагано се извијала нагота,
И, будим се: „Буди благословена!“
Говорио сам и знао да је нечувена
Моја срећа: ти си спавала,
И капке да дирне плавом васеленом
Ка теби се јоргован пружао са стола,
И капци дирнути бојом небесном
Спокојни су били и рука топла гола.



А у кристалу реке су пулсирале,
Димиле се горе, свитала су мора,
И ти си куглу на длану држала
Кристалну, и спавала на врху престола,
И – Боже истинити! – ти си моја била.
Пробудила си се и преобразила
Речник људске свакодневнице,
И речи у грлу звонком се снагом
Напунише, реч „ти“ смисао освоји
нови, и значила је сада „царице“.

На свету утом, све се преобрази,
И ствари просте – лавор и бокал – а
Попут брда, међу нама, као на стражи,
Стајала је вода слојевита и тврда.

Пођосмо незнано куда.
Пред нама су нестајале, ко опсене,
Изграђени градови од чуда,
Трава нам се бацала под ноге,
Птице су нам крилиле  путе,
Рибе се дизале у реци,
И небеса се отворише пред очима…

А судбина је ишла нашим траговима
Ко безумник са бритвом у руци.
1962.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога: srodstvopoizboru.wordpress.com

Нема коментара:

Постави коментар