Категорије

среда, 05. април 2017.

НОВАЛИС, Поезија

     „Језик је“, рече Хајнрих, „заиста мали свет знакова и звукова. Чим их човек савлада, хтео би да овлада и великим светом и да се слободно изражава у њему. И управо у тој радости да се у свету обзнањује оно што се налази изван света, да се може чинити оно што је заправо првобитни нагон нашег постојања, налази се порекло поезије.“
         „Веома је лоше“, рече Клингсор, „што поезија има посебно име и што песници чине посебан еснаф. То уопште није ништа посебно. То је својствен начин поступања људског духа. Зар сваки човек сваког тренутка не тежи за поезијом и не поступа на поетски начин?“ – У собу управо уђе Матилда кад Клингсор још рече: „Посматрајмо само љубав. Нужност поезије за опстанак човечанства вероватно нигде није тако јасна као у њој. Љубав је нема, само поезија може говорити за њу. Или, сама љубав није ништа друго до највиша природна поезија. Али нећу ти говорити о ономе што сам знаш боље од мене.“


Новалис, Хајнрих из Офтердингена (одломак), превео Бранимир Живојиновић, Паидеа, Београд, 1997. 

Нема коментара:

Постави коментар