Категорије

петак, 07. април 2017.

ХЕРМАН ХЕСЕ, Елизабет


На твоје руке, уста и чело
пада бело пролећно светло.
Познајем ту нежну чаролију-
са старих тосканских слика.

Мајска лепотице, дражесна и витка,
у неком другом животу
за Ботичелија си богиња била
у цвеће одевена.

Ти беше она од чијег погледа
уздрхта млади Данте
и несвесно, твоје бело стопало
нашло је пут у рај.

Као неки облак бели,
на небу високо,
лепу, нежну и далеку,
осећам те, Елизабет.

Облак иде својим путем
једва да за тебе зна,
али у сновима твојим
одлази у тамну ноћ.

Он плови и сребром светлуца…
и од тог часа,
за тим нежним облаком
увек ће у теби остати слатки жал.

Нема коментара:

Постави коментар