ЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО, Разговор са Шагалом

Године 1963. Марк Шагал је гостољубиво примио мене и моју супругу Гаљу у вили у Сен Пол де Вансу, гостио нас витебским колачем од кромпира, поклонио ми очаравајући цртеж с натписом на руском: ʼЈевтушенку, за сећањеʼ – а затим ме збунио меком, али промишљеном фразом:

-         Више од свега хтео бих да се вратим у Витебск, одмах и заувек.

Његова супруга је тешко уздахнула – очито, слушала је то не први пут. Спустила је поглед, не желећи више да учествује у разговору. Кћи Ида, са суздржаним неодобравајућим слегањем рамена, почела је да скупља тањире са стола.

- Желим да поклоним држави све моје слике које су код мене. Уз један услов: да ми у Витебску дају кућицу где бих могао да живим и мирно да умрем – упорно је настављао Шагал.

- Али, зар ви не знате шта се сад тамо догађа са сликарством? Ваше слике нико неће да изложи – нисам издржао ја.

- Па шта?... Данас неће излагати, али ће изложити потом – није се предавао Шагал. – Нека то буде чак и после моје смрти. Али моје слике треба да буду управо тамо, у Витебску. И тамо ја треба да умрем.

- Али, ваш Витебск је сада сасвим другачији. Ви га нећете препознати – трудио сам се да уверим Шагала у бесмисленост таквог заокрета у његовој судбини који се могао испоставити трагичним, када би он, од светски познатог уметника, у отаџбини постао нико и ништа, када би на њега издалека показивали прстом, да му се неко не би, којим случајем, приближио.

- Не, ја бих препознао мој Витебск, и Витебск би препознао мене – био је упоран Шагал.

Из Антологије руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.