Две
хиљаде година – рок је мога изгнања,
и
неколико година на земљи, привремених.
Давиде!
Ко да сунце – блесак његова сјања,
згуснуто
лије, са васељенског здања,
према
пруженом длану увис – ка мени.
Пророци
плове мимо. Сја, преко света,
у
даљини, Мојсијев лик, неизмењен.
Васељенски
сјај – мину ко ветар,
закачивши
мрежу зрака, треперењем.
М. Шагал, Бело распеће, 1938–1938. |
Из
године у годину, међ аветима разним,
живех,
сузама срце да ослепим.
Чекао
сам – две хиљаде година! – да те спазим,
и
тобом срце да окрепим.
По
Јаковљевим лествава, помало,
све
више ме је анђео одводио од света –
у
сну, и појство је долетало –
угаслих
душа сред великих планета,
убијених
душа у чијем
су хору плиме
две хиљаде
година – нада и сјај што ломе страх...
И песма
је њихова – у сунчево име,
Антологија руске поезије
ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар