Категорије

петак, 02. март 2018.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ, Руке


Руке чежње, о вечито испружене руке,
испружене y страсном покрету жудње,
у вечито гладној глади,
у никад не засићеној глади,
за свим што се жели и хоће,
свим што се тражи и сања,
за свим што к себи уздићи чезнемо,
свим к чему себе уздићи желимо,
свим што је човеку изнад и испред,
за чим се вечито иде и за чим се вечито маша,
и ма се не стигло никад ипак се увек верује
у постигнуће,
о руке жедне жене и снова и звезда,
о руке кô кринови танки, високи
чедне и беле,
о за звездама испружене руке!

Руке милости, о вечито милостиве руке,
раширене руке кô зраци доброга сунца,
дарежљиво и топло и сјајно,
изнад свега што милости проси и треба,
изнад свега што иде из хлада и таме,
изнад свега што иде из глади и бола,
изнад свега што расте из тајног и малог, –
о вечно дарежљиве руке,
с чијих прстију и дланова падају дари,
дари милости и добра
кô мана у небесној киши,
кô дани живота у дарима доброга сунца,
о милостиве кô сунце, издашне руке!

 



Руке рада, о вечно вредне руке,
безбројне, слабе и јаке,
творачке и херојске и ропске,
све спојене кô на молитву једну општу,
у једној химни рада,
једном благослову вечитог остварења,
изнад свршеног дела,
једној завери вечитих прегнућа,
од копања мина за рушење свих руина
до зидања вавилонских кула.
Све што дижете, о вечито радне руке,
дижите y вис, ма за стопу ближе небу;
све што остављате остаје кô траг од вас,
и кад вас више није, дело још стоји и траје
и давно мртве, иструлеле руке
живе и трају и пулсом вашег живота бију,
о руке рада, о вечно вредне руке!

Руке другарства, о вечно здружене руке,
о кроз највеће самоће спојене руке,
кô најудаљеније звезде кроз ноћ зрацима
својим,
о свима љубавима спојене руке!
и свима везама и свима силама и свима нуждама,
и преко свију мржња и свију уништења,
и преко свију падова и понора и пропасти,
и преко свију смрти и свију гробова спојене
руке;
преко свију времена и свију пролазности,
у једном, у једином вечном покрету спојене 
руке.
Јер вечност почиње у споју двеју руку,
и xapмонија двају здружених пулсева
почетак је свију хармонија вечитости,
у додиру здружених руку,
о руке другарства, о вечно здружене руке!

1919.


Милослав Шутић, Антологија модерне српске лирике 1920-1995, „Чигоја штампа“, Београд, 2002. 

Нема коментара:

Постави коментар