Категорије

петак, 02. март 2018.

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, Тајанства


Распадам се дивно мирно у том врењу
У понору у отвору на стрмини
У дну срца у тишини у корењу у горењу
Жутог цвећа родне хумке која чини
Да ми тело хладан дрхтај прогрушава
Да низ тело то опело благе смрти увек траје
Вечно негде у дну мене тихо спава
Једна страва коју буди лаки звиждук од промаје
Ноћи лазне руке празне све свеједно
Дрзнути ме ваљда може крик убиства
Било једном вече једно недогледно непрегледно
Прегризло је топле жиле мог младићства
Успаваћу руке светле таласаве
У грчу ће гладно тело да умине
И бризнуће ведро росе, ведро сјаја, ведро траве
Под прозором плави огањ месечине
А заклане запретане сенке мирно у дну стоје
Ноћ певуши сан се руши трне од зла тама позна
Tо труљење моје твоје нас обоје
Само време мукло носи време позна.



Милослав Шутић, Антологија модерне српске лирике 1920-1995, „Чигоја штампа“, Београд, 2002. 

Нема коментара:

Постави коментар