Категорије

четвртак, 15. март 2018.

МАРК ШАГАЛ, Бела



Уз четврту годишњицу смрти

Моји цветови недирнути леже.
Небом плови твој љушкав бели вео.
Блеска надгробник – с њим те јецај веже,
а ја сам тешки и сиви пепео.

Опет те питам, бркајући речи:
Ту си још? Корак мој пратиш? Па нека.
Пут мој несхватљив ни суза да спречи.
Шта кажеш? Реци. Твој одговор чекам.
 
М. Шагал, Невеста (1950)
Ко с наше свадбе балдахин рујна је
љубав ка дому, људима незнаним.
Иди, нашом их избуди фантазмом.
Једном, у трену што сад недостаје,
доћи ћеш к мени кроз замор звездани,
сав зелен, као поље, нашом стазом. [1]

Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.


[1] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.

Нема коментара:

Постави коментар