БРАНКО МИЉКОВИЋ, Ариљски анђео

Анђеле горки празнине и снаге,

Кад указа се сунце какав није

Свет, где невољан јаче ћу волети драге,

Док плод посејан у паклу на небу не сазрије

Ако намере добре срце воћу

Подари, каквом ватром вођени иду,

Док пчела ставља жаоку у слаткоћу

За смисао лета на искусном зиду.

О, опија ме ватра тако трезна

Око твоје главе ко пролеће!

Ко тебе није видео тај не зна

Себе, ко тебе не виде тај неће

Никуда стићи, јер бескрајан је пут.

Гле месец блиски изнад рујног цвета

Доби облик српа: лепота је смрт

Где врлина откри могућност узлета.

Непомичан си, зато те не могу стићи;

Тако близу мене други ваздух дишеш

Док силазак у дубину обећава све више

Звезда на коју треба се тек навићи.

Дивно празноверје што измишљаш крила

Ослепљеном ваздуху у тој сажетости,

Твоја је младост пре свих младости била

И остала на зиду ко слика милости.

О сретна младост која проћи неће!

Да би био разумљив срцу оста

Млад у издвојеном дану који поста

Светлост што ме мири са вечитим пролећем.

Прах ружама такнут до мириса се вину

На звезданој промаји где ми дан одшкрину

Ватру, ватру, слепо то обожавање

Елемената, које сагоре сопствену

Будућност и сунце претвори у сену

Небескога биља пред мрачно свитање.

Ти ме згушњаваш на месту где падох,

Иза последње мисли последња надо!

Твоја чула себе ослушкују, своју

Нестварност, своју бескрајну успомену;

Твоја празнина свет и звезде крену

У чудно поимање твог духа у Броју.

Сричем фосил твога имена у суши

Вере и лажног раста лажној души,

Јер и да те нема, празнина у којој

Замишљасмо те, ипак, никад не би

Престала да нас опија, у себи

Увек друга превареној сржи мојој.

Да ниси анђео кога страх мој кротки

Чудовиште би био у својој лепоти

Чије порекло у мојој је жељи

Да уништен будем тамо где постаје

Моја немоћ моја снага која даје

Истину речима у лажној повељи.

Због твоје надмоћи остах пуст и сам,

Што сних заборавих, па ме проже плам,

Док на крају твог имена бутки баршун

Птице што прелете свет уназад варав

До мириса руже у камену. Бар шум

Насликане гране да помери нарав

Биља! Како да те сачувам од туђих

Мисли у мени, док бивам све луђи,

За вредну горчину, шупље двојство лика,

Чији је раст одјек будућности празне,

Што податно тражи начине пролазне

Да бујалост своју непролазно слика.

Још мало и заћутаћу пред тобом,

Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом,

Анђеле пред неумољивом лепотом краја

Где мир и зрелост песму заменила,

И мрамор где мрмор вечне воде спаја

Са каменом коме израстају крила.

Све што постоји тежи нејасности,

Галеб опонаша литице плахости,

Што вртлог одрази само вртлог бива;

Има ли доказа лепоте померене

Чулом у небиће које заодене

Обликом бекства стварност што се скрива?

Ох наше срце ког достојни нисмо

Ни онда када најмудрији ми смо,

Док будни пред оним што нас сном превлада

Не завапимо: милости! То пелуд

Некорисног пада на невиност белу

Цвета трезног чије име поста нада.

О анђеле благи упркос својој моћи,

Ил управо због ње, ватро са својом ноћи,

Како се зби дивно да биће ти избегне

Место које би изван тебе било,

Јер забуном све се збило што се збило

А сјај који касни најдубље досегне.

Наше име неће бербу доживети

Свега што може себе да сети

Појединачно нас, јој, унеразуми;

Опште нас заслепи. Забуна је сличност.

Моје лице тоне у чудну безличност

Која мермером своје очи уми.

Ах, надо коју врисак зна изрећи,

Тескоба и грижа, пре но мир у срећи,

Слаби смо и ломни као лист лискуна

И не усуђујемо се да будемо друкчији.

Преселили смо цвеће под реп змији.

А ипак нам је душа наде пуна.

Дај лобању за преживале лажи;

Неизбежни додир сна и праха тражи

Имена посна троструких одраза.

Властито ме срце порази. О, крах.

Кад крв своју бури подмећем, и плах

Пењем се на врх пресахнулог млаза.

Вратиће те време. Клечаће и влати

Ко у Матејчи, на гори што пати,

Док те у дубини преуређују звезде,

Које не видиш, ал видиш звезданост

Пресвислу у води без чари што занос

Твог срца троши за хридине трезне.

Моја те љубав претвори у нешто

Што се не може волети. Ал вешто

Твој костур празно препозна сазвежђе.

Ко ће преживети Плод, ако га буде,

Сићушан испод дрвета, ког луде

Покушаше трести у зоре све блеђе.

Ту врста тла проговори са гране

Заведена од сунца у непојамне дане,

Када знам шта ми окружава вид,

Ал не знам сунце што га испуњава

На уласку у земљу која спава

Сањајући труле лобање и зид.

Празно је дубље. Јао време, где те

Пламен пресеца. Оспорени свете!

Није ли страшан лет који је доказ

Празнине у стварима. Цвет уместо ока

Исто сунце виде. Слепо слепим само

Видети можеш. Залеђени плам

Огледало поста ономе што сања.

Облик је врлине стрела угледања

Што светлост раскопча орлу испод грла:

Запамћена зимо бит је неумрла.

Јао, време, устах, ал се не пробудих:

Шта то видех, шта то сањах, па сад лудим,

Аскетска ружо, сени оплођена

Цветом, крв ти зајмим, а сам бивам сена.

Ту нема сунца, јер све собом зрачи

Место узалуд покушано. Јачи

Постаје који своју слабост спозна,

Цвет шупљом руком откинут. О грозна

Свирало која пресађујеш влати

Из питоме долине на литицу што пламти!

Глув да чује немоћ како вешто свира

Шупљину фруле изнутра и пепео додира

Слух сажет звездом успомену згусну

Преприча росу и неверицу усну

Мамећи сене из свирале празне

Ишчезлим даном. Јао, речи разне

Исто значе. Никад цвет не могу рећи

Ако не мирисах нецвет много већи.

Најближи дан је који прође давно,

Смиреност сени примакнута славно.

Јао, време стрмо израсло иза лажног

Сусрета чула у уму. Неважно

Спрема у свему виђеном поразе

Оку и уху док сазвежђа силазе

Кроз левак цвета у земљу, престрого

Штиво корењу. Ту сам изнемого,

И вишак ватре поста сунцем злобе,

Златни почетак отрова и тескобе.

Све је нестварно док траје и дише;

Стваран је цвет чија одсутност мирише

И цвета, а цвета већ одавно нема:

Беспућем до наде песму ми припрема,

Кад издан још волим ону која спава.

Успомено златни праже заборава!

Из пресађеног отрова дан расте и спрема

Почетак лепоте, а лепоте још нема:

У прекомерности и изобиљу се губи,

Лепо је мањкање у себи што љуби

Празнину и место још неопорављено

Од одласка анђела, свисло биље. Сено

На трагу одлуталог цвета чије име

Мирише изван врта и води ме

До чистих места, нестварних без наде,

Ружо померена најслађи мој јаде,

О како дивно трајеш измерена

Својом одсутношћу, одважно мислена.

Ватро безболна, о жестино даха

Оног чега нема, примедбо мог праха,

Што приста на себе, али наде пун,

Због које је сваки свршетак непотпун,

Одсевом циља непрозирност смири,

Увреду глине сунцу, сјај рашири.

Зид мутни што се под фреском отрезни

И ојача празни занос неопрезни,

Нек лепше од звука слути ми суштину,

Губљење вида и пут у долину.

Јер и пад је лет док се не падне

У себе; а тамо – нема нас, већ гадне

Кљују нас птице и ругло смо свима;

Ко нема више срца тај га има.

И пакао је љубав кад дозревање ока

Ружу у слику претвори, дубока

Расањаност да јој луди мирис кроти

И одузме срце ведрини и лепоти,

Јер ако крајности исто сунце доји

Сувишно је срце где песма постоји.

Провидност лепоту опседну да плане

Кад презиром казни све излишне дане

Где досада је врлина без наде

Пепео одблеска који упознаде

Испражњен југ и посвећене руке

Сјајем нове звезде за прастаре муке

Кад пакао је љубав и исти огањ гори

У злочиначком срцу и на гори.

Биљко, помешаност смешну земље и воде

Кажњену блатом, благо презри цветом.

Ал пристани на свет који звезде воде

Изласку мутном с безбожним полетом.

Срце роди поноћ главе, ал избави

Себе анђелом када време стаде.

И оплођен прахом мутни цвет објави

Померање порекла, дан већи од наде.

Биљка те мисли; мој ум се исели

Смело у цвет који иронично гледа

Лобању празну. Ко птицом исцели

Понор пролећу безазленост преда.

Ружом погрешно и нежније казана ватро,

Пролеће прође и нико се не стиди

да преостале дане као будућност види,

Коју прелетају гмизавци с птичјом маштом.

Препорађањем испирај сјај свету

И звезди која поноре затаји;

Нека се трулеж отрезни у цвету

Непознат несвесној ружи која сјаји.

Држиш у руци ватру као да је

То нешто стварно, анђеле са зида.

На уласку у завичај који даје

Лобању трулу за злато мог вида.

Прими и цвет кога презиру љиљани

Запамћене мудрости у сусрет мом праху.

Истинске су речи тужне; прави дани

Празни. У прашини траг нађи уздаху!

Као они што се ослободише љубави

Љубећи силно, сићи ћу једном празан

У свет полутаме, где заборав плави

Поља, а звезде тамани зараза.

Трешњо неверице без облика срца

Људског, звездане падавице вруће,

У пољупцу се ништавност копрца,

А пут је само упознато беспуће.

Из срца ми славује измами гора,

Па празан клечим пред оним што паде,

Сред непокретних ветрова и мора

Празних: пакао - предео без наде!

Шумор без шуме и цвркут без птице,

Празно што траје; не чује се што јесте.

Док с мртвог оца скидам наслеђено лице

Ватром се звери и звезде причесте.

Чиста реч која каже себе маном

Избеже твом бићу, али упозна зору;

Доврши ти небо у неисказаном,

да ти име чезну острва у мору.

Да уместо мене пати, песме ето!

Испражњено срце још је увек живо.

За велико сунце у камену сажето

Кристал истури прозирност ко сечиво.

Камен је потчињен говору и зими.

О речи које речено поткупи!

Звездо, мој пакао и моје срце прими

Угашеном руком што бескрај исцрпи.

Ослепљеном росом у надање и вече

Вара ме азур поклоном теби сличним

И страх стварнији од оних што клече

У страху од промена пред злом непомичним.

Оговарају воде одражено

И дан пронађен пре него што сине;

Почетак света виде поражено

Име светлости која светом мине.

А твоја милост путеве одводи

У ружичњаке јасне, сестро крина.

Измењена звездама одсутним у води

Над којом лебди њезина дубина.

Пјан од удараца срца још тетурам

На Југу без Мора што препливах га ипак,

Јер нестварност је јача и најжешћа је бура

На мору ког нема, а хучи и ђипа.

Звонке руке пружам граду који спава

Пометених језика, са сунцем у бари,

Узиданих мајки у зид мушких глава,

С анђелом у воћу и оку што стражари

Лукавство позајмљених догађаја,

Неизрециво а научено ко време,

Варко, у теби удес и случај спаја,

Где прерасте слику и сјај успомене.

Нек ти име чезну острва у плими,

Анђеле, и песма која место мене

Пати, јер пакао и моје срце прими,

Да бела изнутра црним трагом крене.

Померање порекла дан већи од наде

У калемљеном плоду речи слутим,

Понор у руци анђела што стаде

С ватром на уласку у завичај мутни,

Да дан пронађе пре него што сине,

У оку и воћу тамни обрис раја,

Нестварност пуну воље и жестине

Која у нама коб и случај спаја.

Главо све даља од срца мом праху

Трулеж у цвету отрезни и целу

Ноћ кроз пределе без наде, у страху,

Празно и земљано вапи звезду белу.

1958.

Б. Миљковић, Изабране песме, избор Слободан Ракитић, СКЗ, Београд, 2005.